Pokhara za pocetnike

Alarm nas je probudio u 5:30. Dogovorili smo sa vlasnikom guesthouse-a da se u 6:00 pojavimo na dorucku, pa da sa ostalim gostima koji idu na treking, a kojih je bilo 6, krenemo na autobusku stanicu.

Inace, sve pohvale za ovaj simpaticni hostel, kao i za gazdu koji ga vodi – dobili smo super sobu za zaista jeftine pare (vec sam pisao da smo platili hostel 16 $). I da je ostalo tako, mi bismo bili prezadovoljni. Medjutim, covek nam je vece pre polaska skuvao caj i posluzio u basti, bez da nam naplati. Onda nam je ujutru spremio dorucak koji nije zanemarljiv (jaje  na oko, hleb, puter, med, kafa, sok od pomorandze), a koji nam isto tako nije naplatio. Backpacker koji nismo nosili za Anapurnu, ostavili smo bez nadoknade u posebnoj prostoriji za odlaganje, a poslao je i jednog od svojih zaposlenih da nas sve isprati do stanice. Sve ovo nije izuzetak napravljen zbog nas, vec veoma dobar poslovni potez zbog koga cemo se mi svakako vratiti u njegov hostel po povratku u Katmandu. ( iako deluje kao placeni clanak, u pitanju je samo zadovoljstvo uslugom 🙂 )

Put od Katmandua do Pokhare dug je oko 200 kilometara i prelazi se za… sta mislite koliko? Sedam sati :((  Razlog za to su kasnjenje u startu, 3 pauze koje se prave, stanje puteva. Krenimo redom.

Iako je Bikram upozoravao da autobus u 7:00 odlazi sa stanice pojavio se ti ili ne, kasnili smo 25 minuta u startu (ko je jos video da su Nepalci tacni). Osim sto smo kasnili, stali smo na jos 4 stanice u samom Katmanduu; na svakoj smo proveli po 10ak minuta. I eto tako iz samog grada izlazis tek oko pola 9. Put samo po sebi nije los. Ukoliko zanemarimo mestimicne rupe na kolovozu, do ulaska u Pokharu zaista nema mnogo primedbi na stanje asfalta. Ceo trip je kao da se vozis po ibarskoj kroz kanjon Morace. Po napustanju glavnog grada, predeli su impozantni, pretezno zahvaljujuci poljima pirinca koji se gaji po principu terasa.

Autobus je ok. Turisticki je. To znaci da nije ono sto nepalci zovu lokalni bus, a to vam puno znaci (svi nezeljeni aspeki voznje lokalnim busom bice objasnjeni u skorije). Karta je sedam USD. Ili 6 ako biste se radije vozili sa autobusom bez klime. U autobusu ima wifi. Wifi radi kada stojimo, ali cim se pokrenemo, brzina padne na ispod 56k i ne mozete da update-ujete ni vremensku prognozu. Pa ipak, za sedam USD, ko ce da se buni.

Kao sto sam vec napisao, put po sebi je tekao sasvim obicno. Milena drema, ja pustam jedan tweet tokom 27 kilometara (prokleti internet)  a spolja se smenjuju pirincana polja. Ispred nas sedi porodica; devojcica ima 3-4 godine i uci da prica engleski. „Baloon“. “ Look the motorcycle“. „Let’s go outside“. Slatka je dok prica. Osim nas, u autobusu ima jos par „zapadnih'“ putnika. Sezona trekinga je pocela u oktobru, tako da se ocekuje sve veci broj stranaca. Obicno traje do pocetka leta, kada u Nepal sa juga stizu monsuni i kise, medjutim proslu je iznenadno prekinuo zemljotres.

U jednom trenutku, prolazimo krivinu i iza brda pojavljuju se Himalaji. Predivni su, poput vrhova krune. Bele se i prave kontrast pirincanim poljima. Narednih 2 sata gubice se i ponovo pojavljivati u krivinama. U medjuvremenu, mi cemo praviti tri pauze, od kojih 2 za klopu. Poslednjih sat vremena, put je katastrofa. Asfaltiran, ali kao da su koristili gusenice tenkova za poravnanje.

Vec sam napomenuo da je u toku naseg boravka u Nepalu naftna kriza. Mozda bismo zaboravili na taj detalj, da u 4 ili 5 navrata tokom puta nismo naleteli na vrlo neobicnu situaciju: Benzinska pumpa, a oko nje se gura 300- 400 motorcikala. Tu je i policija koja pokusava da sprovede red. Nekoliko puta motorciklista ima toliko da izlaze na put i blokiraju nam prolaz. Srecom, brzo se sklanjaju u stranu, tako da uspevamo da nastavimo put.

Stizemo u Pokharu oko 3:15. Na stanici, koja podseca na stajaliste autobusa ispred buvljaka, ima vec nekoliko vozila. Osim njih, 20ak prodavaca razlicitih usluga vreba sledeci autobus. Kako smo izasli iz autobusa, okruzili su nas, ne bi li nas ubedili da udjemo u njihov taxi, odemo do njihovih hostela, uzmemo ih za vodice tokom trekinga. Izbegavamo ih, i krecemo za nekolicinom backpackera koji deluju kao da znaju sta rade. 10ak minuta hoda ulicom od stanice nas dovodi do izlaska na Phewa jezero, koje izgleda kao iz bajke, okruzeno vencom planina. Kako je bilo skoro 4 sata, zeleli smo sto pre da nadjemo hostel. Medjutim, da bismo izbegli cimanje po gradu, predlozio sam Mileni da sednemo u prvi kafe i preko interneta rezervisemo prenociste. Predlog se ispostavio kad veoma glup, jer smo za dva espresa u kafeu hotela dali 10 dolara, a onda setnjom do sledece ulice nasli sasvim kul sobu za 8 (negde dobijes, negde izgubis).

Hostel je na tri sprata. Deluje kao da nije prepun. U njemu srecemo jos par trekera. Vratili su se upravo u hostel i deluju presrecno i umorno. Nadam se da cemo i mi tako. Pitamo zaposlene za prevoz do Nayapula. Nayapul je samo jedno od mesta odakle polazi staza i gde se mozete cekirati. Mi smo se za to selo odlucili iz jednostavnog razloga jer se pominje u blogu koji smo procitali na temu trekinga po Anapurni. Medjutim, zaposleni na recepciji nema bas lepe vesti – zbog nedostatka goriva, tesko je naci kombi koji ce nas odvesti do tamo. Predlaze nam dve opcije – da uzmemo taksi do stanice autobusa odakle cemo lokalnim busem. Ili da idemo sve vreme taksijem. S obzirom da je cena voznje taksijem oko 40 dolara, a da je nas samo dvoje odlucujemo se za autobus. Za svaki slucaj, zamolili smo ga da nas obavesti ukoliko cuje za jos dve osobe koje idu u Nayapul. U medjuvremenu mi cemo se prosetati gradom, dokupiti par stvari za treking i vecerati.

Pokhara, za razliku od Katmandua, deluje kao grad u kome se nesto desava. Konkretno mislim na finansijski aspekt, jer smo u ulici koja prolazi pored jezera mogli da vidimo citav niz restorana, kafica, barova, hotela. Neki od njih su veoma lepi i sredjeni, a evidentno je da je ulozen i znacajan kapital. U svakom slucaju,  svi ovi objekti su dizajnirani u skladu sa okruzenjem (pretezno od drveta) pa je ova setnja bila pravo uzivanje.

U prodavnici kupujemo papuce, stapove za treking i maske za zastitu od hladnoce . U apoteci tablete za preciscavanje vode i lek za visinsku bolest. Sve je veoma povoljno. Ovde, isto kao Thamelu covek moze kupiti sve sto mu padne na pamet vezano za treking i planinarenje. Ono sto je veoma zanimljivo je da u Nepalu ne postoji zastita autorskih prava trgovinskih marki. To znaci da mozete naci veoma kvalitetne kopije opreme svih svetskih brendova. Problem je sto mozete naleteti i na veoma nekvalitetnu robu i platiti je mnogo vise nego sto vredi. Zato je najbolji nacin da sanjite rizik tako sto cete poznavati nekog ko vam moze preporuciti prodavnicu i robu.

Menjamo pare  kako bismo imali dovoljno tokom trekinga i nastavljamo setnju. Izlazimo na setaliste pored jezera. Dosta je mladih ljudi koji sede u barovima pored vode. Neka baba nosi korpu jabuka i nudi. U svim kafe barovima je neki happy hour – kupis pivo i dobijes kokice, ili cak jos jedno pivo. Odlucili smo da sednemo u jedan koji nije bio poseban ni po cemu. Seli smo da popijemo pivo i narucili smo mo-mo. Mo-mo je domaci specijalitet. Bimal, nas prijatelj iz Katmandua nam je preporucio da ga probamo. U pitanju je  niz skoljkica od testa punjenih razlicitim nadevima (povrcem, mesom) koji se u tanjiru poredjaju u krug. U centar se stavi mala cinijica sa umakom koji je ljut. Ispred nas stariji par Finaca razmenjuje iskustva sa nedavnog trekinga sa jos jednom devojkom iz Finske koja sedi za stolom pored. Devojka ima dosta naizgled besmislenih tetovaza od kojih dominira jedna puzzla. Pre nego sto smo pojeli Mo-mo, grickamo hladne i bljutave kokice (bolje da smo izabrali neki kafe gde ima 2 piva za 1). Uzivamo upogledu na jezero i zavrsavamo klopu.

U hostelu je mirno. Spakovali smo stvari za pokret  i sedimo u sobi. Cekam Milenu da zavrsi Candy crush ne bih li nastavio da kucam blog.

Lezemo dosta rano. Ustaje se u 6.