Usrana sminka defilira

Neasfaltirane ulice, buka, sirene automobila i motora, smrad fekalija, pljuvanje po ulici, djubre, siromastvo. No, krenimo ispocetka.

Sleteli smo u Katmandu u 22:30 po lokalnom vremenu. Isprva mi se ucinilo cudno, jer sam sve vreme kontao da slecemo u 22:15. A onda saznajemo da je Nepal +3:45 ispred nas (?!). Ok, nije kao da smeta. Autobus nas vozi 50 metara od aviona do zgrade aerodroma koja podseca na zgradu naseg nekog suda ili Doma zdravlja u Silerovoj. Zid od cigala, linoleum i propala drvenarija na prozorima. U hodniku kroz koji prolazimo je i Health desk, sa nekim polu usnulim Nepalcem, samo za slucaj da ste prethodno doleteli iz Afrike. Stizemo u neki hol velicine 300ak metara kvadratnih, sa gomilom saltera, gde ne znas gde bi prvo. Levo od nas, 30ak Nepalacsa vec popunjava svoje formulare. Malo dalje u nastavku stoji 5 samohodnih kompjutera za pribavljanje potrebnih dokumenata za vizu. U prevodu, tu mozete skenirati svoj pasos, uslikati se putem web kamere i popuniti podatke, pa sa takvim formularom otici na salter za placanje. Mi smo to uradili kod kuce, pa smo otisli pravo da pljunemo kes.

“40 dollars per person”. I to je ok. Toliko i pise na netu. Placamo, uzimamo potvrdu i idemo do pasoske kontole. I onda zbun. Pita sluzbenik, gde posle, sta, kako? Mi mu objasnjavamo: “ India, flight, airplane, Delhi, tickets here”. Ovde smo vec shvatili koji nivo engleskog je potrban u Nepalu. Na kraju se i ispostavilo da osim nasih domacina, retko koji Nepalac zna vise od par reci. Ali ajde, we will go word by word.

“Go there. New paper. Only 15 days. Yes, money back”. Lik nam zapravo kaze da se vratimo po novu potvrdu o placanju jer namje dovoljna viza za 15 dana. Wuuut? Na kraju, ni krivi ni duzni, ustedimo 30 dolara 🙂

Zavrsavamo papirologiju, dobijamo pare, vizu, pasos. Mali hodnik i stepenice ka dole, bezbednosna provera ( gde sam otrpilike mogao da pronesem bojevu glavu da mi se dalo), pa prtljag. Vrte se one torbe, neko poslao i frizider za Nepal, uglavnom 20 minuta nema backpack-a. Onda cujem svoje ime na razglasu, trcim ka Mileni i zajedno idemo ka nekom liku koji ima moj ranac na kolicima. “ Idemo”, kaze. Ni dan danas nisam siguran da li je lik prevarant ili samo korumpriani radnik. Tek, ide on slalom kroz poslednju kontrolu karata, mi za njim. “One dollar”. Ma mrsh, mislim se u sebi, ali nije velika suma koju trazi pa mu dajemo. Idemo do samog izlaska iz zgrade. Levo redom Pre-paid taxi, Exchange office i prodavnica lokalnog mobilnog operatrera. U celom holu, pre samog izlaska sa aerodroma, ima cca 20 ljudi i svi nude nesto od pomenutih usluga. Shativsi da nemamo kako da kontaktiramo hosta, uzimamo karticu Ntell-a. 1400 rupija za 1 gb + neki minuti i poruke. Bice dovoljno, nadamo se pa Milena daje pasos, sliku i popunjava dokumentaciju. Inace, ovde je se sve zavrsava popunjavanjem neke proklete dokumentacije i davanjem slika – do sad smo oboje dali po 3 slike, samo u Nepalu. Bez brige, poneli smo po 10ak komada. 🙂

Uzimamo broj, srecemo neke Slovake koje uspevamo da zamolimo da nas sacekaju ukoliko se nas host ne javi (srecom javlja se), pa zajedno uzimamo pre paid taxi. Ispostavice se da je 1500 rupija koje smo podelili sa Slovacima veoma povoljno s obzirom na nepalsku padinsku skelu gde nam zivi domacin.

Prvi kontakt sa Nepalom je nedefinisan. Vozi te lik u nekim prosecnim kolima (jedino vanprosecno je volan na desnoj strani), prosecnom ulicom, pored prosecnih zgrada. Na ulicama nema ljudi, a u retko kojoj kuci sija svetlo. I tu pocinje.

Asfalt polako dobija rupe, a zatim i nestaje. Ostaje prasnjav nekalrdmisan put, kuce sa fasadom postaju sve redje, kablovi telefonskih zica vise sa stubova. Ostavili smo Slovake negde na pola puta. Idu u guesthouse odakle tresti muzika, a ispred kog neki dasa pisa. Pozdravljamo se i pozelimo im srecu u nalazenju prtljaga (nesrecnicima su iz flydubaia pogubili backpacker, pa je isti mozda otisao i do Slovacke). Mi nastavlajmo. Smenjuju se kuce, naselja; ma kao da smo isli u drugi grad. Taman pomisis da si stigao, taksi nastavlja, jos i jos i jos. Sve je mracnije. Kada smo mu davali adresu, nismo mu rekli broj u toj ulici. Ovo je iz razloga sto nemaju ulice. Sve se svodi na deo grada, pa kod nekog drveta ima neki mali shivin hram, pa treca kuca pa tu smo. Tako je u stvari trebalo da bude. Stigli smo do nekog brezuljka – levo kuca na dva sprata, dok je sa desne kapija. Mrkli je mrak, pa svega malo svetla pada od sijalice iza ograde. Kaze taksista, to je vavljda to. Milena okrece naseg domacina i… lik je nedostupan. Pokusa opet isto. 5-6 puta i nista. Zovemo sa telefona taksiste – isto. Milena na srpskom pomalo panicno pita sta cemo. Poslali smo i poruke na viber i whapp , ali uzaludno. Cela stvar je bila gora jer vozac ne zna engleski. I taman kad sam predlozio da se vratimo u neki hostel, Milena je uspostavila vezu. Predaje vezu vozacu koji se sporazumeva sa domacinom. “Pogresan shivin hram”. Ok, jos deset minuta nazad, pa mostic preko reke, pa opet uzbrdo i stigosmo do Bikrama. Iako smo zamisljali mnogo losih scenarija, vozac taksija je bio dusa od coveka. Pomogao nam je da iznesemo prtljag i odbio napojnicu koju smo mu dali.

Bikram je Nepalac koji radi kao vodic na treking turama. Radi inace, ali sada je spavao i mi smoga probudili. Nasmejan decko sacekao nas je ispred kuce i uveo unutra. Pokazuje nam improvizovano kupatilo ispod stepenica ( cucavac + mala slavina) koje se nalazi ispod stepenica. Na kraju hodnika je i nasa soba. Na vratima je katanac koji Bikram skida, i sledeceg trena smo unutra. Dva lezaja, dve prazne plinske boce na kojima stoji “ Namaste”, cetiri velike kutije za alat i pisaci sto. Zidovi su svetlo plavi, a ima i tragova vlage. Medjutim najzanimljivija stvar u sobi su roll vrata koja prekrivaju citav jedan zid. Da, u pitanju je garaza za prodaju koja je okrenuta ka ulici, a koje maltene svaka kuca ima.

Nakon cetiri sata leta i dva sata dolazenja do hosta, shvatili smo da najbolje sto mozemo da uradimo u tom trenutku jeste da legnemo da spavamo.

Ujutru smo se bolje osecali. Upoznali smo Bikramovog brata Bimala i suprugu Binitu. Bimal pomaze bratu u agenciji, dok Binita radi pri nekoj od NGO. Svo troje su veoma mladi i veseli. Doruckujemo sa njima. Spremili su pirinac sa karijem i krompirice. Prste da polizes. I zaista smo jeli rukama 🙂 Nepalci uglavnom jedu dva puta dnevno, a porcije su preogromne. Pirinac je neizostavan, a stavljaju ga u 3-4 puta vise nego sto bi nas dvoje stavili u prosecnu klopu. Pojeli smo klopu, malo porazgovarali i uzeli prve smernice i savete. Od njihove kuce do Thamela, koji je jedan od centralnih delova grada, treba oko 30ak minuta. Moze i lokalnim autobusom ili taksijem.

Lokalni bus u Katmanduu je omanji bus sa cca 20 mesta za sedenje. Uglavnom su beli i vrata su skinuta. Idu na 10 minuta. Tj isli bi da ih naftna kriza, prouzrokovana zabranom uvoza derivata, nije proredila. Izlazimo na zemljani put kojim prolazi autobus, a jedan stoji na stanici. U njemu bar 50 ljudi. Troje od njih visi kroz nepostojeca vrata. Na krovu je resetkasti nosac prtljaga na kome sedi sedmoro ili osmoro ljudi. Osim sto smo ostali zbunjeni i zabrinuti da li cemo stici citavi, dalje niz put je stajala gomila zablokiranih vozila. Odlucili smo da krenemo peske, sto je potrajalo. Ovaj put, videli smo predgradje Katmandua po danu i to je bio haos.

Kuca sa fasadom, kuca bez fasade, pola kuce. Rupa levo, rupa desno. Sa desne strane nas prati kanal koji se dosta oseca. Deca trce bosa, gola, ali vesela. Stariji nas uglavnom ne primecuju. Tek poneki letimicni pogled, ali na tome se zavrsava. Turista nema. Niko nije lud kao mi 🙂 Pola sata setnje po suncu (dobili smo i malo boje). Saobracaj je posebno ludilo. Na ulicama uglavnom nema traka. Nema ni semafora. Nema ni pesackih. Ima samo mestimicnog asfalta, i pretezno zemljanih puteva kojima se dize prasina. Ovo je ujedno i razlog zasto svi u Nepalu pljuju po ulici. Pljuju ko dobar dan. Iz istog razloga vidjamo mnogo prolaznika kako nose maske. Kao hiruske. Stajemo pored prve kuce u kojoj je prodavnica i kupujemo dve. Vozi se levom stranom, sto nam je posebno predstavljalo problem kod prelazenja ulica. Kad smo kod toga, ulica se prelazi tako sto samo krenes i izbegavas vozila. BUKVALNO tako. Nema pravila prvenstva, ne propustaju se pesaci. Samo kreni i nekako ces preci. I sad najzanimljiviji detalj saobracaja – sirena. Sirena se u Nepalu koristi za: “Pazi”, za “Alo majmune”, za “ Hej prestizem te, propusti me”, za “Hej ribo vidi moj motor”, za “Hej vi belci bezite u stranu”. Ako niste znali sta svebmozete sa sirenom na kolima ili motoru, narod Nepala, sa svojih 64.3 prosecna trubljenja po kilometru ce vam dati domaci.

BIikram nam je predlozio da idemo odmah da izvadimo dozvole za treking. To se zavrsava u tzv Turistickom birou, negde 20ak minuta dodatne setnje od centra. I naravno opet papirologija i naravno opet nove fotografije. Ceo feeling je kao da si u opstini Novi Beograd 90 i neke dok jos nisu postojali oni semafori za redosled klijenata. Posle 45 minuta razjasnjavanja sa birokratama, popunjavanja 4 formualara i placanja 80$ za dozvole, najzad smo i to zavrsili.

Popodne provodimo u poseti Durbar trgu. Potrajalo je dok smo ga nasli jer nema imena okolnih ulica, ljudi ne znaju da nas upute, a mapa je losa (uzeli smo je na aerodromu). Ipak nakon 15ak minuta kobeljanja uz Google maps, stizemo do Durbara. Sam trg je prostran i otvorenog tipa. Pri prilasku, sa desne strane stoji improvizovana kucica za cuvare. Ponekad, kad vidi ocigledne strance, cuvar izadje i pozove te da platis 7 i po dolara. To je kao kada bi ti neko naplacivao ulazak na plato ispred konja na Trgu Republike. Ali Srbin se onda vrati do Kneza i preko Kolarceve udje na Trg. Samo u nasem slucaju – Durbar. 🙂 Trg je zaista prelep i osecaj je kao da ste otisli vekovima u nazad. Jedino Milena sa selfi stapom kvari ugodjaj 🙂 Na zalost , dobar deo trga je unisten u zemljotresu, sto smo kasnije videli putem interneta. Pa i pored toga, ceo prostor deluje nestvarno.Veliki broj manjih i vecih hramova od cigle i drveta totalno smiruju svu buku i siromastvo koje gledamo prethodnih sati. Osim nasih domacina, prva svetlija tacka posete Katmanduu. Kako polako pada mrak, a busevi ne rade po mraku, napustamo Durbar i krecemo ka agenciji gde rade nasi domacini. Nalazimo Binitu i sa njom pesacimo do kuce (ubise nas noge), jer buseva vise nema. Usput u maloj piljarnici kupujemo papriku i luk. Milena ce im napraviti becarac.

Po povratku kuci, shvatamo da ce rucak morati da saceka jer nema struje. Nisam napomenuo, ali restrikcije su ovde vise puta dnevno i skoro svakog dana. Tek nakon 45 minuta, struja je stigla pa smo uz pricu i becarac zaokruzili jedan veoma zanimljiv dan.

Sutradan, ustali smo rano. U medjuvremenu, Milena i ja smo dogovorili da sledece vece provedemo u hostelu. Vise razloga je za to. Prvo – stanica za polazak u Pokharu na trekking nam je mnooogo bliza hostelu. A osim toga, falio nam je tus 🙁 Nasli smo nocenje u sobi sa zasebnim kupatilom od 8$ po osobi. Ima i za 4, ali bas nam je trebao odmor pre polaska na treking, pa smo odluci da se isprsimo (LOL).

Nakon sto smo preneli stvari i kupili vrece, koje smo zbog ogranicenog prtljaga ostavili u Bg, odlucili smo da posetimo Monkey temple. I nismo pogresili. Do hrama se moze ici taksijem, ali zbog krize, taksisti traze vise para. Zbog toga smo, kao dobri pirocanci, krenuli peske dobrih pola sata. Zlatna kupola i zastavice razlicitih boja koje se spustaju ka svim delovima grada vidljivi su sa veoma velike udaljenosti. Do njega vodi niz od 365 strpenika (za svaki dan po jedan), a ulaz je 200 rupija (ovo platismo :). Mestimicno nailazimo na tragove zemljotresa. Pogled odozgo na grad je divan, ima turista, prodavaca suvenira. Oko glavnog hrama, nalaze se celicne cegrtaljke, koje posetioci hrama vrte za dug zivot. I naravno tu su majmuni 🙂 Ima ih dosta, jurcaju po dvoristu hrama, jedu hranu i ne fermaju za turiste. Slikamo ih. Preostalo vreme uzivamo u pogledu na hram i na grad.

Spustamo se do grada, kupujemo preostale potrepstine i nalazimo se Bimalom i Binitom. Dogovorili smo se da ih pocastimo vecerom i picem. Blizu agencije, postoji mala neugledna kafanica, gde je klopa bila sasvim dobra. Veceramo i pijemo pivo. Tacnije, samo nas dvoje pijemo pivo, dok njih dvoje piju kafu i Coca-colu. Zanimljivo je da je hrana bezobrazno jeftina – porcija nudli je 90 rupija, dok je vegetarijanski burger prosecne velicine 120 rupija. Sa druge strane pivo je preskupo. Bilo da kupujete u marketu ili kafeu, cena je od 250 do 300 rupija. Placamo racun i rastajemo se od njih.

Na putu do hostela konsatujemo koliko su svo troje divni, i kako nam je zao sto zive u uslovima ispod svakog dostojanstva. Razmisljamo da li cemo ih opet videti.
Svakako smo ih zvali da nas posete u Srbiji. Za nas je sutra novi dan. Krecemo ka Himalajima.