Where going next, sir?

„Hello. Hello. Sir. Where to go? Very good price.
Come,sir. Why walk? Walk every day. Very good price. Come, sir.
Need ride, sir? Where going next? Come. Very good price sir. Indian price sir. Where going next sir?
Sir?“
Despot, India 2015.

Napisao sam kratko delo kao uvod teksta o Delhiju, uz posvetu vozacima tuc-tucova. To delo mozete procatati 57 puta. Kada vam dosadi, znacete kako je ljudima sa zapada tokom boravka u Indiji. Sto rece neki od nasih sagovornika iz hostela, za njih, kao i veliki deo Indije, mi smo veliki setajuci znak dolara. Sto je i razumljivo – zivot (ili bolje reci preziivljavalnje) ih naterao. Pa opet, zamara svakodnevno nebrojeno ponavljanje negativnog odgovora. I zamara sto, paradoksalno, kada zurite na voz u Varanasiju njih nema. Ili kad u 4 ujutru nakon dva sata kruzenja po kvartu nijedan od vozaca ne zna gde je hostel Mustache. No sve je to deo cudnog, pomalo sizofrenog mrzim te-obozavam te odnosa u koji smo stupili sa Indijom, a koji, po prici drugih backpackera, nekako svi imamo.

Nego, vratimo se Delhiju.Vec opisana scena kao iz akcionog filma zavrsava se dolaskom u hostel koji smo rezervisali online -Zostel. Iako ime nije delovalo bog-zna-kako originalno i primamljivo, ispostavice se da smo napravili pravi izbor rezervacijom istog preko booking.com. Prvo, nalazi se blizu metro stanice New Delhi gde smo bili i prethodne veceri (oko 15 minuta hodom) sto nam odgovara za obilaske. Drugo zaposleni su veoma prijateljski raspolozeni, te neretko organizuju razlicite zabavne sadrzaje, obilaske, setnje ili u nasem slucaju cirkanje na vrhu zgrade. I trece, poseduju ukupno 8 hostela u Indiji u gradovima koje cemo i mi obilaziti, te postoji mogucnost popusta uz karticu lojalnosti, odnosno Zostel passport. U hostelu postoji i niz drustvenih igara, stoni fudbal, televizor na kome se pusta sport ili muzika, besplatna voda za goste, internet ( koji je kao i u celoj Indiji promenljiva kategorija). Pored svega navedenog, cena je vise nego pristojna – 1000 rupija (oko 16$) stoji veoma pristojna dvokrevetna soba sa kupatilom.

Dorucak u hostelu je 150 rupija i podrazumeva vegetarijanski svedski sto – musli, sir, jaja, tost, dzem, puter, caj, kafu, mleko. Milena je prvog dana otisla na dorucak dok sam se ja razvlacio u sobi, a kasnije mi prenela mlake utiske. Odlucili smo da probamo klopu napolju. Ispred hostela prava ludnica – kola, motori, rikse, tuc -tuc. Desetine tuc-tucova koji prolecu levo-desno. Tri komada stoje parkirani ispred. Njihovi vozaci stoje i dozivaju: „Where you want to go, sir?“ „Indian price, sir“. Zaobilazimo ih i nastavljamo ka metrou. Na putu prolazimo pored niza beskucnika, sitnih prodavaca i „ugostitelja“ koji prze hranu na tanjiracama. Jak miris preprzenog ulja svako malo smenjuje se smradom javnih toaleta. Svako malo, nalecemo na ulicne brice. Improvizovana stolica, ogledalo naslonjeno na izbocinu u zidu, par preparata. Iskreno sam odusevljen ovi sitnim zanatlijama. Kasnije sam u nekoj knjizi o ljudima Indije procitao da je brijanje na ulici sastavni deo kulture i nesvkidasnja tradicija. Iskreno bih voleo da probam, ali ipak furam bradu pakistanku 🙂 Po trotoaru leze krave. Neke kopaju po smecu u potrazi za hranom. Prelazimo nadvoznjak ispod koga prolaze vozovi. Kroz glavu mi prolaze stari snimci vozova na kome vise putnici. Ovde je stanje znatno normalnije. Po ulasku na metro stanicu nekako se snalazimo sa nizom saltera i rekom ljudi koja „tece“ na sve strane. Trodnevna kartica je 300 rupija, a po isteku se moze vratit uz 50 rupija refundiranja.Uzimamo je i nastavljamo ka peronima.

Prvog dana obilazimo Red Fort, impresivnu tvrdjavu iz mogulskog perioda Indije. Nalazi se na dve stanice od nas. Nakon toga prolazi se neprijatno uskim bazarom, odakle se ulazi u veliki bulevar prepun motornih vozila i ljudi. Radnje se nizu jedna za drugom, prosjaka ima beskonacno, a trotoar nije izbetoniran. Kao i ranije, javlja naizmenicno komesanje jakih mirisa i smrada. Nakon jednog kilometra, stizemo do Red Fort-a. Zidine duge 2 km i visoke od 18 do 30 metara okruzuju niz prelepo ukrasenih basti, dzamija, Chatta Chowk (natkriveni bazar), kao i palate za zatvorene i otvorene posete vladaru Sah Dzahanu koji je ovde prebacio prestonicu iz Agre. Karte se prodaju ispred glavne, odnosno Lahor kapije, koja je ime dobila posto je okrenuta prema istoimenom gradu u Pakistanu. Cena ulaznice za strance je 250 rupija, dok za 100 mozete uzeti i audio vodic koji vas vodi kroz setnju tvrdjavom. Svakako zanimljivo iskustvo i provedenih 3 i po sata kroz 23 tacke zaustavljanja. Nezavisno od cele price Mogulske imperije, a u sklopu Crvene tvrdjave postoji i Muzej nezavisnosti Indije koji se besplatno moze posetiti.

Napolju trazimo klopu. Guzva je neopisiva, krave i rikse su svuda. Svaki 5 nam nudi voznju uz „very good price“. Na putu kojim smo vec prolazilli ka Crvenoj tvrdjavi, ima po 3 trake u oba pravca. To su samo formalno trake. Neformalno – ovde vozi kako ko zeli i kako situacija dozvoljava. Posto je sva hrana delovala spremljeno da otruje bas nas, produzili smo jos malo i naleteli na zuto M. I kao kakvi jadni turisti, sto u tom trenutku i jesmo bili, seli smo na neki chicken obrok. Bio je ok, pa nismo umrli od gladi i trovanja.

Druga znamenitost koju smo posetili tog dana, ili tacnije ispred koje smo bili je ogromna dzamija Jama Masjid, takodje izgradjena u doba Sah Dzahana a u koja moze da primi cak 25.000 vernika u isto vreme. Veoma impresivna, sa 4 kule na uglovima zidina i 2 minareta, izgradjena je od crvenog peska i mermera. U trenutku kada smo stigli, pocinjala je molitva koja traje 30 minuta, a tokom koje posete nisu dozvoljene. Kako smo vecili preumorni, odlucili smo da napravimo par fotografija spolja i vratimo se u hostel. Na putu nalazimo vine & beer shop gde kupujemo po Kingfisher. Nije lose pivo – popili smo ga na krovu hostela posmatrajuci ljude koji izviru na krovovima susednih zgrada. Izlaze da suse ves, jedu, pustaju zmajeve ili zure u daljinu. Pet spratova ispod nas, cula se beskonacna buka, dok su neonski natpisi objavljivali imena hotela.

Naredno jutro odlucili smo da posetimo memorialni park u kome se nalazi mesto Gandijeve kremacije. Pre toga smo potrazili dorucak, ali u obliznjem baru, u koji smo usli nailazimo na ‘samo’ dobar espreso (u nasem hostelu su kao kafu sluzili neku instant kafu poput bela kafa koje smo pili u vrticu. Milena je pokusala i sa tri kesice). Uhvatili smo tuc-tuc i za 15ak minuta smo se nasli ispred parka. Nekoliko turistickih autobusa je parkirano ispred. Dosta ljudi ulazi, neki izlaze. Dok prilazimo ulazu, cujemo sa strane „Yes, very good price, where going next sir?“ Poludecemo od njih.

Gandijev spomenik i „vecna vatra“ nalaze se usred odrzavne travnate povrsine velicine od otprilike 70×70 metara. Okolo je zid od mermera, a na sve cetiri strane postoje izlazi koji vode napolje. Nivo zemlje sa spoljne strane raste do gornjeg nivo zida, pa se, osim po donjoj platformi, moze setati i dole. Pri ulasku do spomenika, na ulazu se obavezno ostavljaju cipele, sto se placa po principu daj-sta-das. Osim Gandija, ovde su i spomenici bivsoj premijerki Indije Indire Gandi, kao i njenim sinovima. Obisli smo ceo kompleks za nepunih dva sata i veom uzivali u prirodi, biljnim vrstama i malom jezeru u sredini parka. Ispred nalazimo novog vozaca tuc-tuca koji nas vozi do spomenika Indian gate posvecenom stradalim indijskim vojnicima u Prvom svetskom ratu. Spomenik je zanimljiv – dosta podseca na Triumfalnu kapiju u Parizu. U podnozju zidova je niz cveca, a kroz sredisnji deo spomenika nije dozvoljen prolaz. Pravimo krug okolo, slikamo se, kupujemo sladoled. Guzva je velika. Mnogo je prodavaca voca, sesira, igracaka, balona. Mladi prave ‘selfije’. Neki decko mi daje svoj telefon da ga fotkam. To jest, ja sam mislio da hoce da ga uslikam. On hoce da se slika sa mnom. Ja u cudu, ali ok. Onda i njegov drug. Pa jos trojica koja sa prolazila sa strane pridjose da me pitaju za fotku. Salim se sa Milenom: „To je zbog tetovaze“. Posle su dva momka prisla da se slikaju sa njom. Cudni neki ljudi 🙂 Vratili smo se do istog tuc-tuca, gde nas je cekao vozac i neki hindus na kolenima koji ispred sebe ima malu kobru u dzaku. Zmija viri iz dzaka, a ovaj je lupka prstom po glavi, valjda u nastojanju da zaradi od nas neku rupiju. Zaobilazimo ga i ulazimo u tuc-tuc. Vozac nas vodi do dela grada gde su ministarstva, sekretarijati, parlament i posebno lepa predsednikova palata. Sve gradjevine su napravili Britanci, te izgledaju veoma mocno. Ipak ulaz nije dozvoljen, osim u predsednikovu palatu uz obaveznu rezevaciju i to petkom, subotom i nedeljom. Kako je bio cetvrtak, vozimo se do najblizeg metroa pa do hostela.

Posto je oko 3 sata popodne, odmaramo u holu hostela, razmenjujuci backpackers iskustva sa nekoliko drugih turista. Indija je prepuna ljudi koji sa ogromnim rancevima na ledjima idu od mesta do mesta. Upoznali smo niz ljudi iz Spanije, Nemacke, skandinavskih zemalja, Koreje… U to vreme su u nasem hostelu i par Bugara i jedna devojka iz Hrvatske. Studiraju u Agri, ali imaju 4 slobodna dana na faksu zbog Dussehra festivala. Ovaj festival slavi pobedu dobra na zlom, te je hostel organizovao zajednicki odlazak na lokalni vasar gde ce biti veliki vatromet. Tri sata kasnije nas 20ak stranaca i 2 decka iz hostela idemo na proslavu.

Ovaj vasar je najbolje uporediti sa nasim beer festom – ima par desetina hiljada ljudi, prasina je i ispred glavnog dela nalazi se luna park. Nema piva, a i umesto 100 ulaza, ima samo jedan. Guzva je neopisiva, jer Indijci bas i nisu narod od reda. Svi se guraju, pa policija mora da regulise ulaz. Vicu na masu i masu nekim ogromnim, drvenim mocugama koje su zamena za pendrek. Nisu nikoga opalili dok smo mi ulazili, ali bilo je blizu 🙂 Nakon ulaska u prostor i prolaskom kroz luna park, ceka se drugi red za sam dogadjaj. Opet ima samo jedan ulaz i opet se ulazi dvoje po dvoje. Postoji i poseban ulaz za zene, pa 4 devojke, medju kojima je i Milena, ulaze same. Posle smo se pogubili i ponovo se skupili tek u hostelu. Milena je posle pricala kako im nije bilo najprijatnije dok su stajale cekajuci vatromet pritom privlaceci paznju iako to nisu zelele. Nije ih niko dirao, ali zurenje velikog broja ljudi bilo je permanentno. Dok su devojke vec bile nutra, napolju je predugacak red muskaraca. I opet bude malo komesanja, pa veliki brkati policajac opali par samara i napravi se red. Cekali smo u ovom redu nekih 20ak minuta, pa ulazimo, prolazeci kroz detektor metala koji ne radi. U Indiji, u svaki objekat ulazite kroz detektore metala – muzeje, metro, dzamije…

Unutra se ne desava nista. Ima mnogo ljudi; par stotina metara dalje od nas je neka vip loza.Desno je minijaturna pozornica gde desetak maskiranih ljudi igra i slavi pobedu. Zvucnici ne postoje pa ne cujemo da li postoji prateca muzika. Gomila samo ceka varomet. I cekace jos 45 minuta. Nakon vatrometa bice zapaljene i tri visoke statue zlih bogova. Stajali smo i pricali medjusobno razmenujuci iskustva iz Indije – momak iz VB, momak iz Belgije, Bugari, Hrvatica, decko iz USA.. Vatromet pocinje u sedam. To jest uvod u vatromet (niz velikih prskalica koje se pale vrte i gase jedne za drugom) koji traje mnogo dugo i mnogo je dosadan. Zatim ide vatromet koji je pristojan – malo siromasniji od svakog svakog sa EXIT-a. Onda umesto da dovedu stvar do vrhunca, opet idu prskalice ( o dokle vise..) Najzad, nakon petnaest minuta svega i svacega, pali se prva lutka. Prvo kao prskalica, pa sve vise, na kraju prelazeci prakticno u omanju eksploziju (to je bilo fino :D) Drugu i trecu lutku zadesio je isti scenario. Kako je poslednja lutka nestala u plamenu, publika, tacnije svi do jednog, okrenucu kao po automatizmu se u pravcu izlaza i ulecu u reku ljudi koja se gura da sto pre izadje. Mi cekamo desetak minuta, i onda bez guzve izlazimo i vracamo se u hostel. Ceka nas hrana, torta (Milena od zaposlenih u hostelu dobija tortu za rodjendan) i pivo na vrhu zgrade do kasno u noc.

Treci dan smo bili malo lenji. Tacnije pivo nas je ulenjilo 🙂 Osim toga, nasa soba je bila vec bookirana za naredna dva dana, pa smo morali da prenesemo stvari u visekrevetnu sobu koja je bila slobodna. A bila je i pristojna. Zbog svega ovoga kasnije krecemo u obilazak. Tog dana obilazimo Lotusov hram – zdanje u koje su pripadnici svih vera dobrodosli da se pomole. Lokacijski se nalazi na 40ak minuta metroom od nase stanice, pa do hrama stizemo tek oko 4 sata popodne. Ulaz isto traje, posto je guzva. Najzad uspevamo da se domognemo kompleksa. Veoma velika travnata povrsina i mermerna zgrada u obliku lotusa. Hram je izgradjen osamdesetih godina i veoma je zanimljiv. Ulazak je u vecim grupama od oko 50ak ljudi, a zadrzavanje unutra je dozvoljeno veoma kratko vreme, kako bi usla sledeca grupa. Vrlo brzo smo se nasli unutra. Pre ulaska, jedna od devojaka zaduzenih za hram nas je obavestila da unutra pocinje molitva koja traje oko 5-7 minuta koja se ne bi trebala prekidati izlascima i ulascima u zgradu. Osnova unutrasnje prostorije je kruzna, a klupe od tamnog drveta i mermera su poredjane u polu-krug. Na celu stoje tri cupa puna cveca i jedna govornica. Izgleda skladno i dovoljno. Dve devojcice su otpevale po pesmu (mislim da su bile na hindu i arapskom), dok je jedan decak procitao deo iz biblije. Najveci utisak ostavlja neverovatna akusticnost. Nakon molitve izlazimo napolje, a mala deca nam dele pamflete na hindu i engleskom, o radu ove „sekte“. Svakako zanimljiva arhitktura; zadrzacemo se na tome 🙂

Nakon toga je plan bio da odemo da vidimo Qutab Minar. Kako je, medjutim , ova dzamija jos dalje od nase stanice, a mrak je vec padao, odlucujemo da da se vracamo u hostel. U nasoj ulici je i restoran koji su nam preporucili, pa idemo da isporbamo neko indijsko jelo. Jedemo povrce,dal, chapati, kari, pirinac. Veoma ukusno. Cena obroka presemsna – oko 3 dolara za oboje.

Poslednjeg dana, svesni zaostatka vremena, krecemo iz hostela ranije u cilju da obidjemo 4 znamenitosti – palatu Akshardam, Humajunovu gobnicu, ostatke tvrdjave Purana Qila i Lodi. Prvi u nizu, ostavio nas je bez teksta.

Akshardam kompleks izgradjen je 2005. godine i od otvaranja ga posecuje 70℅ turista koji dodju u Indiju. Podigli su ga Swaminarayan hindusi uz pomoc mnogobrojnih vernika iz sveta, kao i 11.000 volontera koji su za 4 godine nacinili pravo malo vremek delo. Na zalost, unosenje fotoaparata i telefona je zabranjeno, pa fotografije mozete guglati (svakako preporuka). U sklopu kompleksa postoji i nekoliko virtuelnih izlozbi, kao i vodeni show, pa je najbolje dolaziti u kasnim popodnevnim satima.

Purana Qila sa druge strane nije nas mnogo impresionirala. Vec videli nekoliko crvenih gradjevina iz vremena Mogula, pa smo ovaj kompleks, koji dosta podseca na Kalemegdan obisli za nesto vise od pola sata. Obilazimo i arhitektonski veoma zanimljivo zdanje – Humajunovu grobnicu, po cijem uzoru je gradjen i Taj mahal, dok smo popodne proveli u Lodi gardenu, parku koji se nalazi u rezidencijalnoj oblasti i pun je ljudi koji uzivaju na travnjacima, klupicama ili rekreirajuci se.

Negde tokom dana smo popili po cedjeni sok. U Delhiju se prodaju na svakom koraku i veoma su ukusni. Cena je takodje pristojna, a mogu se cediti jabuke, ananas, pomorandze ili kombinovati ukusi. E sad kao sto se i vama mozda pije sok, tako se i nama pio sok. I tako smo se malo otrovali 🙂 Tako da je u Indiji bolje pijte crni i zuti iz flasice 🙂

Uvece smo se spakovali i krenuli na zeleznicku stanicu. Putujemo za Varanasi 12 sati u nadi da cemo videti „pravu Indiju“ tamo. Tako su nam rekli svi koji su bili i mi im verujemo. Nije kao da rade na detektoru metala na zeleznickoj stanici 🙂