Dan posle sutra

Koliko je sve ludo u zemljama indijskog potkontinenta govori i cinjenica da smo kupili avio kartu za Delhi kompanije koja vec PAR meseci ne leti iz Katmandua. Mozete zamisliti nase face u trenutku kada nam policajac na standardno losem engleskom govori da SpiceJet ne leti iz nepalske prestonice. Pokusavam da smirim situaciju razmiljajuci o eventualnoj gresci . Mozda smo na pogresnom aerodromu? Onda shvatam da smo na jedinoj vazdusnoj medjunarodnoj luci u Nepalu i to je to. Milena je pobesnela, a ja sam sa druge strane prihvatio to kao najnormalniju stvar u Nepalu.

Uzaludno je pokusati snaci se u dzungli zaposlnih na aerodromu gde ne postoji zvanicni info pult, nego ti policajac posle konsultacija sa nekim „iza zavese“ donosi broj telefona zapisan na desnoj ruci sake. Dzaba smo setali po aerodromu od saltera do saltera – niko ne zna sta da ti kaze, a prostorije SpiceJet-a su vec duze vreme zapustene. Na kraju, sa prasnjavog postera uzimamo jos jedan broj telefona agencije koja ih zastupa i vracamo se u hostel.

Sta da se radi; ostajemo jos jedan dan. Treba nam klopa i pivo. Bar po dva piva da se iskuliramo. Pritom kujemo plan kako cemo sve troskove ispostaviti SpiceJet-u po sletanju. Taksista na aerodromu pokusava da nas orobi. Znamo da je cena do Thamela 700. Ako ste strpljivi moze i za manje. Ovaj je trazio 1500. „Pa trazi mami toliko“ govorimo mu na srpskom. Nadjem jednog za 700 i ubrzo smo u Khangsar guesthouse-u gde smo proveli prethodne dve veceri. Posto smo shvatili da je agencija koju treba da zovemo zatvorena, izlazimo napolje na klopu. Ja koristim hotelski wi-fi da se SpiceJet-u na*****m majke na Twitteru. Kazu kontaktirace nas putem broja u hotelu. Ne trudite se, vidimo se u Delhiju.

Vece provodimo u random kafe baru u nizu istih. Klopa standardna – burgeri, sendvici, supe, mo-mo, chowmein… Cene standardne, pivo preskupo. Popicemo pivo negde drugde. Jedemo chicken burger i mo-mo. Ono sto ocigledno nepalci u ugostiteljstvu ne shvataju da je glupo doneti pola narudzbine. A to im je praksa. Tako sam ja pojeo burger, a onda smo jos 20 minuta cekali mo-mo. Placamo i trazimo neki bolji bar. Neko mesto gde ima muzike i jeftinijeg piva.

Nije proslo mnogo vremena kada nalecemo na Purple haze rock bar. Ej pa ovo je odlcno!!! Stpenicama se penjemo na prvi sprat i ulazimo u dosta veliku prostoriju. Milena zakljucuje da lici na beogradski SKC. I zaista lici. Velik je kao velika sala SKC-a. Ima binu na kojoj petorica mladica steluju gitare, bas, bubanj. Narucili smo po Gorkha pivo.

Sat vremena kasnije pocinje svirka. Bend je prilicno dobar. Mozda su nam malo i opali kriterijumi kako nismo dugo slusali „zapadnu“ muziku. Nesto novije, nesto starije, a ponajvise rock! Floyd, Nirvana, RHCP, malo grunge-a, pa Black Eye Peace (ne mari). Svakako zanimljivo vece. Klub je u jednom trenutku prepun. Svi igraju- mladji, stariji, evropljani i Nepalci. Neki klinci su malo popili pa padaju. Simpaticni su 🙂 Posebno u oko zapada stariji, bledi stranac. Visok oko dva metra i procelav, sa oko pedesetak godina njise se u nekom svom ritmu, kao da nije u ovoj prostoriji, sve vreme dizuci ruke iznad glave. Milena ga u sali naziva bandera, pa cemo do kraja vecee malo-po-malo cemo bacati pogled ka „banderi’ i vidjati ga okruzenog gomilom mladih nepalaca koji su odusevljeni njime. Popili smo 3 piva (ukupno 🙂 i uzivali muzici narednih par sati.

Ujutru, 20. oktobra, po navici, ustali smo oko 7 sati. Bilo je dovoljno vremena za sve. Plan je bio da odemo do agencije i regulisemo nastali problem sa kartama. Medjutim, kako nam do tamo treba pola sata pesacenja, a zbog praznika nije bilo sigurno da agencija uopste radi, resili smo da ih prvo okrenemo telefonom. Veoma ljubazni, i opet razroki (koincidencija?) decko, nazvao je agenciju i raspitao se u nase ime. Glas sa druge strane zice, daje nam broj nekog „bitnijeg“ coveka na aerodromu (nisam siguran za titulu) i kaze nam da ne govorimo odakle nam broj (?!). Sad ja zovem tog coveka, objasnjavam mu situaciju, a on nam kaze da jedino mozemo da kupimo nove karte, te refundiramo novac od SpiceJet-a na njihovom desku u Delhiju. I to i radimo.

Pomocu SkyScannera(svaka preporuka za sajt) nalazimo jos jeftinije karte (prvobitno placamo 191 evro) za 180 evra sa ukljucenim prtljagom i, ispostavice se, veoma ukusnim obrokom. Rezervisemo karte i odlazimo u internet kafe na 3 minuta od hotela, kako bismo iste odstampali. Nakon toga doruckujemo u nekoj fensi pekari uz kafu i dobro pecivo, te provodimo jos sat i po setajuci po ulicama i sokacima, u koje prethodnih dana nismo zalazili. Posto smo imali par stotina rupija viska, uzimamo sok od prodavca koji cedi voce na svom biciklu. Kombinacija pomorandze i ananasa – totalni raj u ustima.

Kako bismo ubili jos malo vremena, a snizili cenu taksija na pola, krenuli smo peske ka aerodromu. Dan ranije smo se vec dva puta vozili ovom trasom, pa smo znali u kuda da krenemo. Prolazili smo kroz neke od krajeva koji su izgledali jos siromasnije, ukoliko je to moguce. Medjutim, nismo se osecali nesigurno. To je veoma lepa strana Katmandua. Gde god da se nasli – u najsiromasnijem predgradju ili u veoma turistickom Thamelu, nemate osecaj da ce vam neko nauditi. Prakticno vas niko i ne primecuje, osim prodavaca koji ce pokusati da vam sklope neki posao sa vama.

I poslednja zanimljivost ovog pesacenja – naleteli smo na adidas radnju ispred koje smo poslednji put videli moje iznosene cipele .

Ne mogu reci da mi je zao sto nismo odleteli dan ranije. Da je tako bilo, ne bismo uzivali u odlicnoj muzici i pivu, ne bismo popili jos jedan preukusan sok „sa bicikla“. A i da se ne lazemo, 42 ili 43 dana u Indiji – i nije neka razlika 🙂