Mali majmuni, veliki kitovi, smrtonosni petlovi. Cebu.

Osamnaestog januara smo leteli za Cebu, ostrvo na jugoistoku Filipinskog arhipelaga, čiji se glavni grad istog imena nalazi na jugoistoku ostrva. „Redeye“ let, odnosno na srpskom „nećete-se-naspavati-ovde“ let bio je oko dva sata izjutra, tako da smo vreme ubijali sa našim domaćinima iz Manile. Negde iza ponoći pozvali smo našu bundevu Uber, te isparili u pravcu aerodroma. Naš vozač, Amerikanac filipinskog porekla nedavno je počeo da vozi za ovu kompaniju, a osim što nije znao jezik, nije se dobro snalazio na ulicama Manile. Pa opet, bio je nasmejan i siti smo se ispričali te smo ga pozdravili sa odlaznog terminala uz pet zvezdica na aplikaciji (ocene za vozače Ubera idu od jedne do pet zvezdica, a služe kao merilo kvaliteta usluge).

Let je potrajao nešto više od sat vremena, tokom kojih su putnici uglavnom dremali. Slećemo na aerodrom, zatim sedamo u kafe da se probudimo i dočekamo svitanje. Pošto ni sami nismo sigurni kuda bismo se uputili, radimo mini istraživanje u neizostavnoj knjizi-vodiču za jugoistočnu Aziju. Glavni grad ne nudi mnogo turistima, te je svako zadržavanje u njemu gubljenje vremena. Donosimo konačnu odluku – idemo na sever ostrva odakle ćemo se brodom prebaciti na manji „otok“ Malapaska. Kratka vožnja taksijem od aerodroma završava se na autobuskoj stanici. Kupujemo karte i sedamo u autobus koji nije ni dobar ni loš; jednostavno je autobus i služi da nas doveze do severa. Tokom šest sati ljudi različitih uzrasta su ulazili i izlazili, a pejzaži se smenjivali uz mahom dominantnu zelenu boju pašnjaka.

Bilo je prošlo podne kada smo stigli na sam sever ostrva. Autobusi su dolazili do doka odakle su brodovi kretali na put. Nismo znali koliko brodova odatle kreće ka Malapaska ostrvu; znali smo samo da je cena 100 pesa i da ne želimo da damo više od toga. Na samom doku, u hladu koji pravi drvena tenda sedi nekoliko ljudi. Bilo je tu putnika i oni koji su radili na brodu. Jedan od njih nam je ponudio prevoz za 300 pesa po osobi, na šta smo mi rekli da ćemo sačekati sledeći brod. Onda krene ono klasično ubeđivanje, kako je to realna cena, kako nema drugih brodova, pa ipak ima ali je cena ista. Onda ide druga ponuda – 200 pesa po čoveku. Kaže da je kapetan odobrio. Odbili smo. Prošlo je par minuta i naš sagovornik se izgubio, te se vratio sa novom ponudom. Sto pedeset, ali to je to. Mi smo opet odbili. Konačno, u jednom trenutku brod je bio spreman te su putnici krenuli na ukrcavanje. „Ok! Sto. Idemo.“ I krenuli smo.

Vožnja je kratka i relativno mirna, bez većih talasa i isto totilo uzbuđenja. More je providno plavo i greje nas sunce. Ušli smo u manji zaliv gde je stajalo desetak usidrenih brodova. Stajemo na pedesetak metara od obale i prilazi nam manji čamac koji će nas prevesti do obale i uzeti još dvadeset pesa. Platili smo nevoljno i izašli na obalu. Neki čovek srednjih godina nam je ponudio smeštaj. Trščana kućica sa kupatilom koje baš nije bilo zavidno. Pa opet cena od 500 pesa je bila dovoljno niska da prihvatimo ponudu. Plaćamo za jednu noć, ali tokom dana se predomišljamo i doplaćujemo za još jednu. Odlazimo na plažu. Pristojna je i peskovita, ali ne bi se baš mogla nazvati lepom. Iznad je niz restorana i rezorta koji arhitektonski ne odstupaju mnogo od prirodnog okruženja i drugih građevina na ostrvu. Sedamo u neki jeftini restoran preporučen od strane vodiča koji nosimo sa sobom. Hrana je dobra, količinski zadovljavajuća i kao što rekoh, jeftina. Suton smo sačekali na južnoj strani ostrva i bio je zaista lep.

Ujutru smo odlučili da krenemo u šetnju oko ostrva. Za takav poduhvat je dovoljno par sati, ali mi se nismo žurili. Išli smo u pravcu kazaljke na satu obilazeći prvo jug, pa zapad, preko severa ka istoku. Na jugu je nekoliko sitnih plaža koje su nekada bile sređene, da bi sada odavale utisak zapuštenosti. Razlog za takvo stanje je hotel koji je nekada koristio ove plaže, a koji je poput većine objekata na ostrvu stradao u uraganu Hajian 2013. godine. Prolazimo pored par grupica bledih turista, a povremeno nas zaplahne i prašina mopeda koje voze lokalci. Naglas smo razmišljali zašto uopšte koriste motore. Na ostrvu nema asfaltiranih puteva, a dve najdalje tačke na ostrvu deli manje od 10 kilometara. Nismo nikog pitali. Na severu je bila možda i najlepša plaža koju smo posetili na ostrvima Cebu i Bohol. Bila je dugačka, sa belim peskom i tirkiznim morem. Na vrhu je bio proređeni drvored palmi koje su bacale malo hlada u pravcu mora. Na plaži je bilo šestoro ljudi i četiri mala dečaka koji su vriskali igrajući se u plićaku. Ležali smo u hladu, pa se rashlađivali u moru. Ponovili smo ovaj redosled nekolikl puta i nakon sat i po vremena nastavili smo ka jugoistoku. Bili smo gladni i želeli smo da odemo do istog onog jeftinog restorana. Međutim, na putu pored plaže zalutali smo u jedno od sela.

Selo je delovalo odista pusto. Čula se graja negde u pozadini, ali nismo uspeli da vidimo ljude. Onda nam put nije više dozvoljavao da nastavimo obalom, već nas je naveo ka središtu ostrva. Ubrzo nalećemo na gomilu ljudi. Veliki broj muškaraca je sedeo na travi uz jedno nisko brdo. Delovali su pomalo začuđeno što nas vide, ali nije to bio neprijatan pogled. Bilo je ovde turista i pre i to smo shvatili po njihovoj nezainteresovanosti za nas. Pričali su nešto između sebe, malo se kikotali, povremeno vikali. Iznad njih je stajalo malo improvizovano ognjište i drva za potpalu. Veliki crni lonac bio je tik uz drva. Nismo baš shvatali šta se dešava. Ispod brdašceta bio je mali ograđeni prostor poput tora. Na četiri drvena stuba je stajao krov od trske, dok je pod bio prekriven tvrdom zemljom. Nije bilo nikoga i ničega u tom toru. Jedna devojka i nešto dece sedeli su na klupici pored tora. Shvatili smo da prodaje piće. Osim piva i ruma, bilo je i nekih krekera, čipseva, čokoladica. Ugledali smo i jednog momka koji je evidentno bio stranac. Stajao je uz najbližu kuću i razgovarao sa lokalnim momkom na sporom engleskom, kako bi ovaj razumeo. Pozdravili smo se i upitali ga o događaju. „Borba petlova samo što nije počela! Neki praznik je pa se cele nedelje odigravaju borbe. Možete se kladiti ukoliko hoćete. Meni ovaj momak predlaže na koga da stavim neki dolar“. Tada smo primetili i petlove. Svako malo novi vlasnik bi došao sa svojim šampionom. “ Onaj lonac je za poražene“, rekao je pokazujući ka loncu koji smo videli po dolasku. Glad smo zamenili znatiželjom. Više od tri nedelje smo proveli na Filipinima, a nismo svedočili nijednoj borbi. Vlasnici su nastavili da dolaze sa petlovima u ruci, ali borbe nikako nisu počinjale. Onda, kada smo počeli da bivamo veoma nestrpljivi, nešto se pokrenulo. Svi koji su trebali da budu tu su došli i krenulo se u dogovaranje parova. Protivnici su se birali po građi; petlovi su morali biti slične veličine i težine. Nakon toga su krenule i prve opklade. Stranac iz Holandije koji nas je obavestio o pravilima stavio je svoju opkladu na petla u prvoj borbi. Eventualni dobitak ostaviće momku koji ga je savetovao. Za sebe uzima samo početni ulog, ukoliko bude na strani pobednika. Svi smo se okupili oko borilišta. Unutra su bili dva vlasnika sa svojim pulenima, kao i dva druga petla koji služe da iskljucaju takmičare i puste im krv.

Dugo sam pogrešno imao ideju da su kandže ključno oružje u borbi petlova. Međutim, ono što je zaista smrtonosno u borbama jesu minijaturna sečiva prikačena na noge boraca. Kada je sve bilo spremno, gazde su uklonile plastične zaštite sa noževa i borba je počela. Petlovi su počeli da skaču jedan preko drugog, dižući prašinu i nanoseći povrede jedan drugome. Publika je vikala na svaki skok, ali sve se nekako dešavalo prebrzo za moj pojam. Tek, dvadeset sekundi kasnije jedan od petlova pao je mrtav. Nisam osetio neko preveliko gađenje, a još manje oduševljenje. Bio sam ravnodušan, prihvatajući običaje zemlje u kojoj smo boravili. Nekoliko starijih momaka je ubacilo gubitnika u ključavu vodu. Holanđanin je izgubio novac, a mi smo opet bili gladni. Krenuli smo ka našem selu, dok je masa čerupala nesrećnog petla.

Iste večeri smo opet sedeli na plaži na jugu. Ja sam gledao zalazak sunca, kada je prišla gomila mališana koji su pevali i skupljali novac za školu. Malo su me nakon toga ispitivali odakle smo i šta radimo na ovom zabačenom delu sveta, te nastavili ka jugu ne bi li našli još nekog ko bi saslušao njihvou pesmu. Milena je za to vreme našla jeftinu masažu. Tačnije masaža, odnosno maserka, je našla Milenu koja je narednih sat vremena lažala na krevetu i opuštala mišiće. Malo kasnije smo popili pivo u našem restoranu, pa smo otišli u krevet.

Sutradan je bio jedan od onih nemilih dana predviđenih da se putuje. Ustali smo rano i uzeli brod ka glavnom ostrvu. Zatim smo se kombijem vozili 6 sati do glavnog grada. Sledi kratka vožnja džipnijem do luke odakle nas je brod prevezao do ostrva Bohol. Dan je prolazio sporo i naporno. Pa ipak, negde posle 18 časova bili smo u gradu zvanom Tagbilaran, glavnom gradu i luci ostrva Bohol. Ovo ostrvo sastoji se od dva ostrva od kojih jedno znatno veće od drugog. Između njih stoji kratak most. Šetali smo po prljavim ulicama tražeći mesto da prenoćimo. Grad je bio više nego ružan, više nego prljav. Ne bih mogao da ga uporedim sa nekim gradom koji smo već videli – bio je kombinacija kuća od drveta i niskih zgrada koji su delovale poput kakvih industrijskih postrojenja. Na ulicama je bila buka koju su pravili automobili i motori.

U nekoliko hostela nije bilo mesta za nas. U nekima ni sami nismo želeli ostati. Konačno, u jednom od tih „postrojenja“ bio je hostel ružne spoljašnosti, ali prijatnog enterijera. Sobe su bile čiste, a kupatilo pristojno. Cena od 20 dolara za sobu bila je više nego povoljna, te smo odlučili da ostanemo. Bacili smo stvari i otišli na ulicu. U jednom sokaku bila je festivalska atmosfera. Na omanjoj bini nastupala su dva momka sa gitarama i jedna devojka. Repertoar nam je bio nepoznat, ali nismo na to davali previše pažnje. U toku je bila promocija lokalnog piva što smo odlučili da degustiramo. Bilo je i jeftine hrane, koja se još jednom pokazala kao loša. Zaista je bilo teško naći dobar restoran na Filipinima. Večerali smo, ispijajući pivo i komentarišući okolinu. Neka deca su su igrala ispred bine kao da sutra neće osvanuti dan. Francuski stariji par davao im je podršku povremenim aplauzima. Krenuli smo ka sobi, zastajući pored Dunkin Dounut restorana ne bili smo se „popravili“ krofnama.

Ujutro smo iznajmili skuter i krenuli na malo ostrvo. Među navodno lepim plažama postoji jedna po imenu Alona koja se posebno ističe. Vozimo se oko sat vremena, putevima koji su pristojni, da bismo stigli do pomenute plaže. Ne sećam se da smo se negde toliko razočarali tokom celog boravka na Filipinima. Plaža je prepuna turista, kafića, prodavnica. Voda je plitka koliko god hodali ka napred i značajno mutna. Svuda prolaze brodovi koji zagađuju okolinu, dok je jedan manji deo ograđen za kupanje. Nije nam bilo jasno ko bi prelazio pola sveta da se kupa u bazenu mutne morske vode. Seli smo na motor i otišli da potražimo smeštaj. Dvadeset minuta vožnje ka severu dovelo nas je do prirodnog rezorta po imenu Coco Farm. Lonely planet nije pogrešio i zaista smo uživali u drvenom seocetu okruženom šumom. Pre nego što ćemo večerati, otišli smo do obližnje plaže koja je bila još lošija od prethodne. U toku je bila oseka koja je svela plitak deo mora na visinu kolena. Hodajući dalje prema pučini stiže se do ograđenog dela za plivače gde nivo vode nije ništa veći. Tako razočarani, vratili smo se u smeštaj. U velikoj zajednickoj prostoriji od drveta služila se hrana, a pored večere bilo je hladnog piva. Dvadesetak gostiju iz različitih zemalja sveta nadglašavalo se sa muzikom. Mi smo se družili sa dve devojke iz Španije koje su bile na kursu ronjenja. Ispostavilo se da je ostrvo veoma dobro za podvodne aktivnosti. Za brčkanje po površini bolje je ići negde drugde.

Sledećeg jutra nakon doručka smo krenuli za veliko ostrvo. Nemamo tačnu destinaciju, niti plan. Vozimo se po južnoj obali u nadi da ćemo pronaći neku lepu plažu. Možda bismo ostali da prenoćimo u nekom od sela i gradova, ali lepe plaže jednostavno nije bilo. Negde oko podneva smo shvatili da moramo da promenimo plan. Vozićemo se ka središnjem delu ostrva ka glavnim atrakcijama Bohola – čokoladnim brdima i parku sa najmanjim primatima na svetu. More menjamo za planinu, ravni priobalni put krivudavim i brdovitim cestama. Vožnja ovim drumom bila je pravo malo zadovoljstvo. Nekoliko puta smo se zaustavljali kako bismo uživali u prizorima. Tokom vožnje  prolazili smo grupe ljudi koji bi nam mahnuli. Posebno su nam se radovala deca. U popodnevnim satima smo stigli do gradića imena Carmen nadomak čokoladnih brda. Odlučili smo da ovde provedemo noć pa smo se bacili u potragu za hostelom. Prvi je bio dosta neugledan, drugi previše skup, da bi treći bi prihvatljiv po obe ove kategorije. Platili smo za noć, bacili stvari na krevet i seli na motor kako bi prešli još dva kilometra do mesta odakle se pruža pogled ka već pomenutoj prirodnoj atrakciji. Za penjanje na ovo brdo plaćamo sitnu sumu, te se penjemo do samog vrha. Čokoladna brda dobila su ime zahvaljujući boji i izgledu koji dobiju u vreme sušne sezone. Svuda okolo dizalo ne se nebrojeno tamno-zelenih formacija popunjavajući prostor od podnožja „našeg'“ brda pa do horizonta. Ne više od deset turista fotografisalo se pored nas. U jednom trenutku se pojavio i mesec; bio je tik iznad najudaljenijih brda, velik i žut kao dukat. Vratili smo se u hostel.

Sledećeg jutra smo se odjavili rano i krenuli u vožnju od oko sat vremena kako bismo stigli do nacionalnig parka gde žive mali majmuni imena Tarzier, zvanično najmanji primati na svetu. Poseta ovom mestu bila je kratka. Linearna šetnja od ulaska u park pa do prodavnice suvenira na samom kraju prekida se povremeno na mestima gde volonteri pozivaju na tišinu i pokazuju posetiocima mesta gde sa poluotvorenim očima spavaju ovi mališani, ne veći od ljudske šake. Sasvim slučajno sreli smo i jednu devojku iz Srbije koja je bila na odmoru s kojom smo prozborili reč-dve.

Sledi vožnja od oko sat vremena tokom koje smo napravili pauzu za kafu. Nes u plastičnoj flaši i hladovina pored puta. U kući nešto niže neko je glasno slušao MTV hitove. Poneki motorciklista bi nam zatrubio u znak pozdrava. Nastavili smo vožnju do gradića imena Lobok. Reka koja protiče kroz grad nastavljala je tok u pravcu šume pa su mnogi posetioci ovde išli na organizovane ture brodom. Mi smo vreme iskoristili da prošetamo pored iste reke, vidimo polja pirinča i staru srušenu crkvu iz 16. veka. Sat je pokazivao pet sati kada smo se dovezli nazad do Tagbilarana. Uzeli smo sobu u istom hostelu u kome smo bili prvog dana.

Naš dalji plan je bila poseta susednom ostrvu, gradu Dumagete i našem prijatelju iz Holandije Berjanu, koga smo ranije tog meseca upoznali u Manili. Međutim, tog jutra, a bio je dvadeset i peti januar, visoki talasi osujetili su naš plan i brod koji bi nas prevezao, te smo nakon kratkog dogovaranja odlučili da se vratimo na veliko ostrvo Cebu i smislimo kuda bismo drugo. Vožnja brodom od tri sata bila je dovoljna da uskladimo želje i mogućnosti – ići ćemo da ronimo sa kit-ajkulama. Po pristanku u glavni grad ostrva pronašli smo autobusku stanicu i seli u prvi autobus za mesto po imenu Oslob. Vožnja je potrajala oko 5 sati, tako da je za nama bio još jedan od onih “transportnih” dana koje smo trošili u želji da se prebacimo od jedne do druge tačke. Kada smo stigli već je pao mrak. Kiša je padala i požurivala nas da se sklonimo sa ulice, što nam je uspelo nakon kraće potrage za pogodnim smeštajem. Prva soba je bila preskupa, ali smo već u drugom hostelu pronašli jeftin sobičak bez privatnog kupatila i sa samo jednom bubašvabom. Tu ćemo provesti jednu noć, tek toliko da izbegnemo lutanje i potragu za kvalitetnijim smeštajem po kišnoj noći. Ubrzo smo zaspali.

Jutro je svanulo sa dosta više optimizma i vedrim nebom, pa smo i po prvi put mogli da sagledamo mesto u kome se nalazimo. Magistralni put na kome se nalaze svi rizorti, hoteli i jeftini hosteli udaljen je dvadesetak metara od mora. Iznad puta se diže planina sa gustom šumom, što je ujedno i granica do koje se prostire neveliki broj pomenutih smeštajnih kapaciteta. Postoji i jedna škola i poneka kafana. Deo Osloba u kome smo se nalazili je poznat po ronjenju sa kitovima, a glavni centar ovog gradića se nalazi nekih pet kilometara severnije. Pokupili smo ono malo naših stvari i prešli smo drum kako bismo se prijavili za ronjenje. Ova atrakcija je poznata i izvan granica Filipina, pa se broj posetilaca i tog 26. januara merio u stotinama. Platili smo po 20$, odslušali kratak uvodni čas i seli u brodić sa još par turista. Pedesetak metara prema pučini veliki broj malih barki stiskao se po valovitom moru. Približili smo se grupi i naš “kapetan” nas je pozvao da uskočimo u vodu što smo i uradili. Nekoliko sekundi kasnije ugledao sam i prvog kita. Ovi džinovi mogu biti dugi i do deset metara sa težinama i do 20 tona. I iako nam je bilo poznato da se hrane isključivo planktonima, teško smo ostajali ravnodušni kada bi prošli tik uz nas. Milena je pri ulasku imala još bliži susret – u skoku je nogom zakačila nešto, a to nešto bilo je još jedno od ovih plutajućih divova. Zaveslala je nazad do broda i narednih desetak minuta, koliko smo ostali da ronimo, nije se odvajala od barke. Napravili smo nekoliko snimaka i fotografija, a jedan par starijih Kanađana, kome nije izdržala baterija na aparatu, zamolio nas je da im pošaljemo barem neku fotografiju (što smo i učinili po dolasku u Sjedinjene Države).

Po zavšetku ronjenja vraćamo se do hostela po stvari i odlazimo do centra gradića Oslob. Malo smo lutali od hotela do hotela. Momak i devojka iz Izraela, koje smo sreli u džipniju pokazali su nam svoj hostel koji je bio nešto skuplji, a jedan pripiti vlasnik drugog hostela nije želeo da se cenka. Onda smo našli sobu po istoj ceni koju smo platili prethodno veče, ali smo ovog puta imali privatno kupatilo (istina, bilo je toliko štrokavo da ga nismo ni koristili). Bacili smo stvari i otišli na osrednju picu za doručak. Pošto smo imali pola dana pred sobom, odlučili smo da posetimo jedan od vodopada nedaleko od grada. Do tamo se može stići taksijem. Druga opcija je džipnijem do određene tačke, pa zatim uz pomoć motorciklista koji voze za par stotina pesa. A može i peške, što je nama bila odgovarajuća opcija. Od magistralnog puta preko brda sve do vodopada put je dugačak oko 3 kilometra. Međutim, veći problem je nagib puta koji za osobe van fizičke forme može biti dosta naporan. Sat vremena kasnije, uz povremeno stajanje za fotografisanje i predah stigli smo do Tumalog vodopada koji nije bio baš najimpresivniji. Pa opet, nije nam smetalo – napravili smo par fotografija i odmorili u debelom hladu pre povratka. Na putu ka Oslobu par lokalaca nam je mahalo, a jedna vesela grupica starijih Filipinaca dozvolila nam je da ih fotografišemo.

Večerali smo na ulici, onako kako to i Filipinci rade. Na jednom od mnogobrojnih uličnih tezgi izabrali smo po parče mesa za roštilj i malo salate, te popili po pivo. Neka dva skandinavca su mislili da znamo šta radimo te su seli u isti “otvoreni” restoran. Popili smo još jedno pivo na tremu ispred sobe pa smo otišli u krevet.

Ponekad tokom šest meseci dolazili bi nam dani kada bi nam falio prstohvat komfora. Obično bi se to dogodilo nakon nedelju-dve po prljavim hostelima sa prljavim klozetima pored kojih bi šetale prljave bubašvabe. Hosteli u Cebu-u su otprilike isto tako delovali na nas – u tački u kojoj je delovalo da psihički više nismo spremni na još jedan rđavi tuš i progorelu posteljinu rešili smo da provedemo dve noći u pristojnom hotelu nedaleko od aerodroma. Tokom te dve noći i jednog dana između nismo mnogo izlazili iz hotela. Zalečili smo dušu pred povratak u ludilo Manile.

Tridesetog januara doleteli smo u Manilu, u ulicu Concha gde žive Džejms i Tin, a dva dana kasnije bili smo na letu za Seul, a vrlo brzo i u avionu za Honolulu. Temperatura je padala do -3 u korejskoj prestonici da bi nas na Havajima opet čekalo sunce. Poput temperature, aviona i zemlje promenili smo i kontinent, ostavljajući Aziju nakon četiri meseca iza nas.