Poslednji dani indijski / Karnataka – Kerala

Sreda je, 9. decembar. 9 sati uveče. Nikad nisam proveo topliji 9. decembar. Vozimo se autobusom za Bangkok. Put traje 16 sati, ali i to je ok kada se vozite polu lezecim VIP autobusima. To VIP je samo kategorija, cisto da ne bude zabune. Umoran sam, ali razmisljam o tekstu koji bi trebalo napisati. Sveza su mi secanja, pa pokusavam da izaberem prave reci da opisem poslednje indijske dane. Bilo ih je deset.

Iz Goe smo putovali vozom za Hampi. Tacnije, za mesto po imenu Hospet koje se nalazi nadomak Hampija. Voznja traje oko sedam sati, ali tokom dana sto nam je bila jeduna opcija. Da bismo uhvatili voz u 7:45, bilo je potrebno uzeti taksi iz Agonde i voziti se oko pola sata. Nakon toga jos jedna voznja u Sleeper klasi. Pomalo bucna, pomalo prljava. Sada, kada je proslo vec neko vreme od Indije, pomisljam kako nam pomalo nedostaju svi ti mali, bizarni detalji iz nebo plavih vagona. Prvi deo voznje smo prespavali. Neka porodica – mama, tata, cerka i sin dele kupe sa nama. Pored su i dve stare zene za koje nisam siguran da li su u srodstvu sa porodicom. Moze lako biti da jesu. Kada je dan uvelko zamenio jutro, podigli smo krevete kako bismo seli. Suprotno od nas, svi osim oca, koji je spavao na gornjem lezaju, su sedeli. Doduse mali deckic, od nekih 4 godine, takodje nije sedeo. Skakao je sa jednog na drugi lezaj, penjao se i silazio sa merdevina, visio kroz prozor. Simpatican, a u isto vreme pomalo naporan. Majka je bezuspesno pokusavala da ga zaustavi. Tokom 6 nedelja u Indiji nismo videli nijednu majku da bije dete, pa tako ni ova nije bila izuzetak. Po nasem misljenju za to bilo uslova u par navrata, ali nismo se mesali. Devojcica je bila starija i mirna. Imala je lepu pletenicu u kosi.

U nekom trenutku su nas napustili. Bio je to neki grad cije ime nisam zapamtio, ali u kom je vecina putnika izasla iz voza. Na istoj stanici takodje ulazi veliki broj putnika. Neko dvoje Austrijanaca, koje smo sreli na stanici u Goi srecemo i sad. Posto su se izmenili vagoni, oni su dosli u kupe do naseg. U voz je usao i jedan Nemac, kao i nekoliko transseksualaca. Za njih se veruje da su vestice, pa to koriste na svojstven nacin: muskarac koji nema posao ili iz bilo kog drugog razloga ne zeli da radi oblaci se kao zena, ulazi u voz i preti muskarcima kletvama. Ovi nemajuci kud, daju po par rupija. Neki ozbiljno shvataju pretnje, a nekima je smesno. No i oni na kraju izuku novcanicu, jer nikad se ne zna. Nemac je stariji. Ima dugu kosu vezanu u pundju i lenonke. Malo smo porazgovarali, pa smo dogovorili da podelimo troskove za riksu. On je na odmoru jos nedelju dana pa se vraca kuci. Ovo mu je treci put u Indiji.

Voznja riksom traje oko 20 minuta, a cenu do 200 rupija smo podelili na dva dela, iako nije bilo pravedno. Ponudili smo Nemcu da podelimo na tri, ali on nas je odbio. Na putu ka hostelu posmatramo pejzaze. Neko je rekao da grad, odnosno bolje receno selo, podseca na Kamengrad iz Flinstones-a. Da proleti Dzon Gudman u drvenom automobilu ne bismo se zacudili. Prosli smo nebrojeno mnogo oblih stena svih velicina dok nismo stigli na bazar. Bazar je deo grada u kome su radnje, restorani i hosteli. I nas hostel je tu. Napravili smo online rezervaciju i za svega 600 rupija dobili neverovatno cist i uredan smestaj. Gazdarica nas je zamolila da drugima ne govorimo za cenu. Izgleda smo uhvatili neku promociju.

Posto smo stigli popodne, otici cemo da vidimo hram Virupaksha hram, kao i brdo Hemakuta koje se nalaze odmah uz nas hostel. U prostoru izmedju dve vimane hrama je snimanje nekog filma pa je ekipa popunila znacajan deo platoa. Mi prolazimo kroz drugu vimanu, prethodno placajuci neku simbolicnu cifru za ulaz i cuvanje obuce. Kompleks hramova, kao i sam gradic Hampi je nastao u14. veku. U toku je bila molitva, pa smo gledali kako da privlacimo sto manje paznje. Prolaz sa desne strane vodi ka reci. Srecemo neku slepu i zanemocalu staricu koja prosi, pa joj Milena daje nekoliko rupija. Odlucili smo se da umesto reke odemo na brdo. Pre toga, srecemo preslatku slonicu Lakshmi koja blagosilja posetioce za deset rupija. Milena je ponudila trojici momaka 10 rupija, ali oni su pokazali prstom ka zivotinji. Kako je videla novcanicu, slonica surlom uzima novac, predaje ga jednom od momaka, a zatim na nekoliko sekundi polaze surlu na Milenino teme. Milena kroz salu konstatuje kako se sigurnije oseca uz blagoslov.

Penjemo iznad grada. Kao tokom celog puta tog dana okruzuje nas nebrojeno stena koje kao da je neko samo pobacao sa neba. I samo teren po kome koracamo predstavlja sivu stenovitu celinu pod blagim uglom. Nekoliko hramova ostrim ivicama razbija blagi pejzaz. Tu su i neki klinci koji prodaju razglednice. Nismo planirali, ali kupili smo 15 komada za 100 rupija. Ne znamo ni sta bismo sa toliko razglednica, a tek kasnije smo shvatili da nisu bas ni lepe. Tek nekoliko najmanje ruznih cemo iskoristiti da posaljemo. Sa vrha se moze uzivati u divnom zalasku sunca. Seli smo pored jednog od hramova i uzivali u pogledu. Osim nas, 5-6 manjih grupa posmatraca gledalo je ka zapadu gde je dominirala narandzasta. Nekoliko minuta pre nego sto ce sunce potpuno zaci, pojavila se veca grupa Rusa, koji su bukom pomalo pokvarili idilu. Resili smo da se povucemo ka bazaru.

Dole, odmah pored naseg guesthouse-a bio je Mango tree restorancic sa velikim izborom jeftine hrane. Mana mu je bila sto nije dozvoljeno pusenje. Tako je Milena mislila, dok je mene pogodilo sto nema piva. Medjutim, nema ga nigde u Hampiju. Takodje nema ni mesa. Nakon vecere smo napravili krug po marketu i vratili se u sobu.

Drugog dana pakujemo stvari i bacamo u neku prostoriju kako bi oslobodili mesto novim gostima. Dok odlazimo u obilazak, troje Francuza, koje smo sreli i prethodne veceri sede ispred kuce. Deluju pomalo naduvano i nezainteresovano za nas. Gledali su neku seriju na laptopu, samo nam klimnuvsi glavom u znak pozdrava. Placamo sobu i idemo u obilazak. Grad je malo razbacan, ali se do svih delova moze doci peske. Iz tog razloga nismo zeleli ture razgledanja koje rikse nude za 500 ili 600 rupija. Prvo setamo oko 2 kilometra do Sivinog podzemnog hrama, ciji se krov nalazi u visini sa travnatom povrsinom oko njega. Po tome je jedinstven, kao i po cinjenici da je unutrasnjost hrama ispunjena vodom. Posto sam bio u patikama, nije mi se dalo da se izuvam, pa je samo Milena usla. Izasla je nakon nekoliko minuta, pa smo mogli dalje. Tokom setnje smo videli i nesto sto ranije nismo imali prilike – drvo banane. Tacnije celu plantazu sa plodovima u razlicitim stadijumima sazrevanja. Prvi put u 30 godina. Skoro kao Slavko Stimac u Podzemlju 🙂

Nakon toga idemo do ostataka kraljevske palate. Dosta je vruce, a i osim niza kamenja koje je ostalo od nekadanje palate, nema bog-zna-sta da se vidi. Nako toga, odlazimo do kompleksa opasanog zidinama u kome cemo videti ostatke zenane – dela palate gde su obitavale dvorske dame, zatim lotus hram i Elephant caves – zdanje u kome su se drzali slonovi. Posetili smo i omanji muzej pronadjenih figura bogova sa ovog lokaliteta, a koji se nalazi u sklopu kompleksa. Nakon toga smo seli pod krosnju nekog drveta i odmarali. Neka devojka nas je podsetila na Aleki, Britanku koju smo upoznali u Udaipuru dve nedelje ranije. Ja sam bio ubedjen da je ona otilsa na sever, dok je Milena bila sigurna da je ova devojka zaista Aleki. I dok smo mi tako presli na drugu temu, prava Aleki nam se pojavila iza ledja. Ispricali smo se malo i dogovorili da se nadjemo na bazaru na rucku. Nas voz je bio oko 21h, pa smo imali dovoljno vremena .

Nakon toga krenuli smo u jos jedan hram po imenu Vital. Ovo je mozda i najpoznatiji hram koji cete videti pri pretrazi Hampija na Guglu. Posebno je poznat po kocijama kojima je prema legendi upravljao Rama. Deluje neverovatno da je neko mogao da napravi takvo delo pre 5 ili vise vekova. Ispred hrama su ostaci velikog i dugackog marketa koji se nekad prostirao duz 950 metara. Karta koja se kupuje za kraljevski kompleks, vazi i ovde. Jos jednom smo sreli Aleki. Posto je i ona zavrsila sa razgledanjem, odlucili smo da krenemo zajedno do bazara riksom koju je iznajmila na dan. Medjutim, kada smo stigli do rikse, ovaj je trazio 200 dodatnih rupija. Kao da mu 800 rupija koje dobija od Aleki nije dovoljno. Nagovorili smo je da ode riksom, a mi cemo se do istog mesta spustiti peske, te sesti zajedno da rucamo Funky Monkey-u. Milena je prethodno vece zapamtila zvucno ime restorana, kao i cinjenicu da se nalazi na vrhu zgrade, te ce pusenje verovatno biti dozvoljeno. Tako je i bilo. Hrana je bila ok, razgovor izvrstan. Restoran je bio tibetanski, sa nizom duseka na podu, pa su dvojica spanaca, koji su bili jedini gosti osim nas, lezali na podu i odmarali nakon toplog dana. Jedan hindus, koji nije delovao ni kao zaposleni u restoranu, a ni kao gost, spavao je u uglu, naslonjen uz zid. Oko pola osam smo se rastali i krenuli ka hostelu da pokupimo stvari. Na putu ka hostelu, zastao sam i kupio kosulju od konoplje za 200 rupija, dok je Milena za iste pare kupila dve haljine. Moja mama bi kasnije kroz salu konstatovala: „Bas ste se otvorili“.

Na stanicu smo stigli oko 20:30. Dovoljno da kupimo neku vodu, Burbon keks i proverimo stanje sa kartama. Za put od Hospeta do Mysore-a, koji nam je sledeca destinacija po prvi put smo se nasli na waiting listi. Nismo stopostotno sigurni kako ista funkcionise, ali otprilike je ovako: kada zelite da kupite kartu, moze se desiti da nema mesta u vozu, ali da postoji lista cekanja. Ukoliko ona nije velika (a to je do 10 ljudi), mozete se prijaviti i cekati za status. Mozete se prijaviti i kada je vise ljudi na listi, ali su vam sanse da cete se naci u vozu prakticno nikakve. Od nekoga smo culi da za strance ovo ne mora da vazi – dovoljno je da samo udjete u voz i podmitite konduktera koji ce vam obezbediti mesto.Bilo kako bilo, pola sata pred put nas zvanicni status je bio – sedenje. To bi znacilo da imamo samo jedan krevet koji mozemo podeliti. Da je jos odredjeni broj ljudi odustao, nasli bismo se i na listi putnika sa krevetom, ali smo ovako morali da se zadovoljimo i ovim statusom. Mesta za sedenje su dva sedista dole. Iznad nas spava jedna osoba, a prekoputa 6. Neki Indijac, koji je bio pored nas, objasnio nam je da ne brinemo – kondukter ce nam u nekom trenutku pronaci slobodan krevet. U tom trenutku se nismo brinuli. Nismo brinuli ni dva sata kasnije, kada su svi u nasoj okolini polegali i pogasili svetla. Vise smo bili nervozni od nespavanja. Milena je malo psovala. Ja sam brojao miseve koji su prolazili po vagonu. U nekom trenutku sam se izgubio sa brojanjem , ali verujem da ih je biloli, ali ostavljanje ranaca na podu, kao sto radi ostali svet u vozu, nije bila opcija. Sve vreme, u kupeu do nas je bio prazan krevet. Neko vreme sam razmisljao da se napravim lud i legnem, pa sta bude. Na kraju, kao da je razumeo moje razmisljanje, jedan Indijac mi je pokazao na taj krevet i rekao da legnem, sto sam i uradio. Probudio me je glas male devojcice rano ujutru. Niko me nije pomerio sa mesta.

Stigli smo oko 10h u Mysore. Prvo smo otisli do saltera za prodaju karata. Plan nam je bio da za 4 dana krenemo vozom za Keralu, a onda nakon par dana ka Chennai-u. Medjutim, karata vise nije bilo, pa smo morali da smislimo novi plan kada stignemo u hostel. Kratka voznja do Zostela. Ovaj je mozda i najlepsi u kom smo odseli. Svakako je najprazniji i najsveziji – otvoren je nedelju dana ranije, pa broj gostiju jos nije bio veliki. Tokom naseg boravka druzicemo se sa tri devojke poreklom iz Britanije, Meksika i Novog Zelanda. Momak koji upravlja hostelom po imenu Hiren takodje ce se pokazati kao dobar domacin. Druzenje sa zanimljivim ljudima na terasi hostela i veoma ukusni i prejeftini tali bice najsvetliji trenuci boravka u ovom gradu na jugu Karnatake. Sto se tice znamenitosti, nije ih bilo puno.

Zajedno sa ostalima posetili smo pijacu sa gde je Milena kupila neke zanimljive zacine po veoma povoljnoj ceni. Kod petnaestogodisnjeg decacica, kod koga nas je Hiren odveo kupili smo mirisljavo ulje. Nije da smo planirali, ali je delovao nekako veoma iskreno i ljubazno, pa nismo mogli da odbijemo. Neki riksa je nas dvoje odvezao u fabriku rukotvorina od drveta, kao i na mesto u kome se proizvode mirisljava ulja i stapici. Hiren nas je upozorio da sve rikse vode na takva mesta i uzimaju procenat od prodaje, a da su cene vise nego na pijaci, pa je ovaj nas ostao razocaran kada nista nismo kupili. Prosli smo i ispred gradske palate, ali nam je ovakvih zdanja bilo preko glave. Kako je i cena bila visa nego sto smo ocekivali, uputili smo se dalje ka jos jednom „buvljaku“ koji lokalci zovu Exibition. Osim prodajnih tezgi, bio je tu i zabavni park, kao i neki tematski park u kome postoji veoma losa kopija sedam svetskih cuda. Kupili smo makaze kako bi Milena mogla da me osisa, olovku koja ima onih desetak mina sto nas je podsetilo na detinjstvo i par nekih prejeftinih tunika za Milenu.

Zeleli smo i na izlet. Nedaleko od Mysore-a je kamp za slonove koji se moze posetiti. Takodje, zeleli smo da posetimo selo u kome zivi ogroman broj Tibetanaca koji su prebegli u Indiju i dobili politicki azil. Prvog dana Hiren nam je dao dve ponude koje su bile preskupe. Prva od 2200 rupija po coveku. Druga je bila jos skuplja. Ipak, kada smo mu rekli da je to izvan nasih finansijskih mogucnosti, nasao nam je bolju soluciju – sredice nam taksi za 2500 rupija. Nas dvoje i plava, pegava i harizmaticna novozelandjaka po imenu Nina podelicemo troskove.

Cetvrtog dana naseg boravka, rano izjutra uputili smo se prvo ka kampu slonova. Vozac je bio tih, ali prihvatio je Burbon keks kada ga je Milena ponudila. Nije znao mnogo engleskog, ali bi povremeno samo imenovao neku znamenitost ili objekat pored puta. Oko dva sata voznje, tokom koje je uglavnom bilo tiho u kolima, bilo je potrebno da bi se stiglo do ovog mesta. Ispred kampa je recica koja se prelazi veoma brzo uz pomoc motornog camca, a prilazeci obali naziru se prvi slonovi. Radnici u kampu ih kupaju, a posetioci koji su doplatil odredjenu sumu mogu ucestvovati u ovoj aktivnosti. Osim kupanja, moguce je i jahanje, sto se dodatno doplacuje. Nas troje smo uzeli osnovnu kartu za setnju po kampu i posmatranje slonova. Po ulasku, sledi veliko razocarenje. Mahom svi slonovi u nasem vidokrugu bili su u lancima. Radnici, koji su im vezivali noge, nosili su neku palicu koja je na kraju imala zasiljenu kuku. Iako nismo videli da je neki od radnika koristio silu, nismo ovo mesto zamisljali na taj nacin. Vecina slonova bila je u prostoru koji je bio oivicen niskim zidom. Tu su ih radnici hranili, a posetioci slikali. Posetioci su takodje ovde mogli da ucestvuju, ukoliko bi kupili snop trave i dali slonu da se posluzi. Jedna mala devojcica je dala slonu da jede, nakon cega je pocela da place. Milena misli da je slon malo zakacio kljovom. Mozda se samo i uplasila. Par metara odatle je ogradjeno mesto na kome posetioci mogu jahati slonove. Niko od nas troje nije imao zelju da se zadrzi ovde. Toliko smo se razocarali da smo zaboravili na vodopad koji smo zeleli da posetimo nedaleko od kampa. Kad smo to shvatili, vozac nas je vec vozio ka tibetanskom selu.

Najzanimljiviji deo sela i celog tog da bio je prelepi budisticki hram cijem je otvaranju prisustvovao i Dalaj Lama. Bilo je mnogo monaha i turista. Neka deca su nas pitala odakle smo. Hteli su i da se slikaju sa nama, ali se niko nije usudjivao da nas pita. Ja sam, sa druge strane, zamolio jednog monaha da ga uslikam. Tacnije trojicu, ali su prethodna dvojica pobegla i ostavila druga „na cedilu“. Posle smo produzili do sela koje ni pocemu nije bilo posebno, osim po pretezno tibetanskom stanovnistvu. Taksista je parkirao auto i otisao da kupi nesto, dok smo mi prosli po ulici. Taman kada smo seli da pojedemo momo, pojavio se policajac niotkuda i pitao nas za dozvolu za ulazak u selo. Kako nismo imali, na losem engleskom je poceo da nam objsanjava kako nismo smeli da dolazimo bez dozvole koja se moze zatraziti u Delhiju. Pokusali smo da mu objasnimo da nismo znali, da ne bismo ni dolazili da smo znali i da svakako idemo odatle, ali on je insistirao da podjemo u stanicu. Zajedno s njim i taksistom, koji se vratio iz radnje, uputili smo se ka stanici koja se nalazila nedaleko od sela. Situacija krajnje smesna. U stanici trojica policajaca mumlaju nam na losem engleskom o dozvoli i placanju neke kazne. Niko nista ne razume. Mi im govorimo da nismo znali i da svakako odlazimo. Oni nam pokazuju znak koji obavestava o zabrani kretanja bez posebne dozvole, a koji se nalazi na zgradi njihove stanice. Pa kojom logikom ce neko videti taj znak pre nego sto ode u selo(?!) Na kraju su nas pustili, pa smo ubrzo bili na putu ka Mysore-u.

Sto se tice ovog grada dve stvari su se jos istakle – hram na brdu Chamundi sa kog se pruza prelep pogled na grad, ako nema puno smoga. Mi smo zahvaljujuci umerenoj kolicini smoga videli samo deo grada, sto je bilo zadovoljavajuce, a nakon cega smo se spustili niz 1000 stepenika do samog dna. Druga dobra stvar je tali u restoranu RRR koji je bio preukusan, a na koji smo slucajno naleteli. Tog cetvrtog dana uvece imali smo autobus za Keralu. Posto je situacija sa vozovima bila neresiva, odlucili smo da se busom spustimo do Cochi-a, odakle bismo posle par dana leteli za Chennai.

Koci je lucki grad u drzavi Kerala koji je u istoriji bio mahom pod Portugalcima. Kasnije ga osvajaju Holandjani i Britanci. Arhitektonski mnogo vise podseca na manje Portugalsko mesto, nego na grad u Indiji. Za turiste je posebno interesantan deo grada po imenu Fort Cochi gde se nalazi niz hostela, restorana i prodavnica. Tu je i vecina znamenitosti grada – katedrala Sv. Fransis cuvena po tome sto je Vasko de Gama bio sahranjen u njoj pre nego sto mu je sin preneo mosti u Belem, zatim holandska palata koja je vise muzej nego palata kao sto joj ime kaze, kineske mreze za pecanje koje su i danas aktivne , kao i holandsko groblje koje nismo uspeli da posetimo posto je zatvoreno. Osim znamenitosti, i sama setnja po gradu je interesantna. Uzivali smo u vec pomenutoj arhitekturi, lepim crkvama iz doba kolonijalizma i visokim palmama. Malim kafe barovima i ulicnim prodavcima koji nude svakakvu robu (kod jednog prodavca smo cak videli nesto sto podseca na heftalicu, ali je ustvari rucna masinica za sivenje). Posebno nas je obradovala jedna pekara koja je imala neki preukusni fudge tart koji smo jeli vise puta dnevno. Ono sto nas nije radovalo bila je cena piva u Fort Cochi-u. Iz nekog razloga, ugostitelji koji su zeleli da u svojoj ponudi imaju alkohol, bili su strahovito oporezovani, sto se odrzilo i na cenu piva od 250 rupija u ovim objektima. Da biste popili pivo po normalnim cenama, morali biste da izadjete iz ove oblasti sto bi u prevodu znacilo setnja ili voznja riksom od oko 3 kilometra. Mi smo drugog dana naseg boravka otisli do te, uslovno receno radnje. Scena je bila pomalo tragikomicna. Drvena baraka, u kojoj se prodaje alkohol, sa prednje strane sastojala se od velikog sanka iznad koga su bile resetke. Ispred sanka formirao se red muskaraca od 40 i vise godina koji su svi redom evidentno vodili bitku sa alkoholizmom. I jos evidentnije, gubili su je. Osim sto sam odstupao fizionomijom, razlikovao sam se i porudzbinom. Jer dok su se ispred i iza mene porucivali viski, rum i dzin, ja sam uzeo dva piva. Milena me je za to vreme cekala preko puta. Dovoljno je jedan stranac remetio rutinu, a kamoli da je zena stajala u redu za pice. Ostalih dana nismo isli do te prodavnice. Nije nam se dalo da setamo, pa cemo sledece pivo popiti u Kuala Lumpuru.

Sreli smo jos par interesantnih ljudi u Kerali. Zgoljavi i bledoliki Australijanac Jacques i Cileanac Jose, koji je radio u rudniku pre nego sto je dosao u Indiju, putovali su istog dana sa nama od Mysore-a, tako da smo zajedno u pet ujutru cekali prvi lokalni autobus do Fort Cochia. Ceo prvi dan smo proveli zajedno, uz jeftin Tali i obilazak kineskih mreza za pecanje. Pravili smo plan da zajedno odemo na jug i tokom jednodnevnog backwaters izleta obidjemo niz kanala, jezera i rukavaca reka koja se ulivaju u more. Medjutim, na kraju su njih dvojica promenili plan, tako da smo Milena i ja sacekali Ninu sa Novog Zelanda i treceg dana naseg borava otisli na ekskurziju. Ovaj izlet se moze uplatiti u bilo kojoj od mnogobrojnih agencija u gradu, ali smo se mi odlucili da to ucinimo kod vlasnice naseg guesthouse-a, koja je bila vise nego ljubazna prema nama. Cena od 850 rupija obuhvatala je celodnevni program od 8:30 do 16 casova, uz prevoz kombijem, voznju camcima, vodica i tradicionalni rucak iz Kerale . Naravno u pitanju je bio tali, sto nam nimalo nije smetalo. U toku voznje smo posetili i nekoliko manjih sela gde nam je vodic objasnio cime se lokalno stanovnistvo bavi, sta se sve moze dobiti od drveta kokosa i za sta se koriste skoljke iz jezera u bilizini. Vodic nam je ponudio da kupimo lokalno pivo od kokosa koje je bilo veoma cudnog ukusa i koje je izazvalo masu mrstenja na licima gostiju. Osim toga, mogle su se naruciti i skoljke koje su sa druge strane svi ocenili kao ukusne. Nakon par sati voznje usledio je vec pomenuti tali koji je bio ukusan i ljut, da bismo se nakon rucka vratili na brod. Kao posle svakog dobrog rucka, vecina je uz malo ljuljana broda zaspala, da bismo se nakon sat i po vremena nasli na pocetnoj tacki nase plovidbe. Kombi nas je vratio u Koci, a zelja za slatkisima u onu pekaru gde smo sa Ninom pojeli po fudge tart. Nakon toga smo je ispratili do hotela i vratili se do naseg guesthouse-a.

Sutradan, let za Chennai bio je zakazan za 11h. Medjutim, kada smo oko 10 casova stigli na aerodrom, radnik na ulasku nas je obavestio da su zbog velikih poplava svi letovi za Chennai odlozeni. Iz AirIndia-e su nam potvrdili refundiranje za oba leta, a na nama je bilo da kupimo nove karte, ovog puta za direktan let do Kuala Lumpura cime smo ustedeli 150 evra. Neka dobra stvar i od vremenskih nepogoda.

Indiju smo napustili oko 23h. Nismo se oprastali, jer verujemo da cemo opet doci. Za sest nedelja prosli smo hiljade kilometara, vise od 15 gradova, upoznali nebrojeno mnogo interesantnih ljudi. Pa ipak, oboje osecamo da smo samo zagrebali povrsinu neverovatne Indije, sto bi zvanicni reklamni slogan rekao. Jer „neverovatna“ je prava rec. Ni lepa,ni ruzna. Ni bogata, ni siromasna. Vec zaista neverovatna.

Oko 5 ujutru sleteli smo u Maleziju.