Daleko od utopije

Pre 20 godina ili neku godinu vise, u ulazu gde zive moje dve tetke stajao je poster. Bio je zalepljen na vrata neke ostave. Nisam znao ko ga je zalepio, niti zasto. Na posteru tirkizno more, drveni brod i stene koje vire iz vode. Pise Tajland. Svaki put bih pri dolasku i odlasku od tetaka gledao taj poster i cudio se da tako nesto zaista postoji.

Nekih pet godina kasnije pojavio se i cuveni film Plaza Denija Bojla koji govori o maloj komuni na prelepom i tajnom tajlandskom ostrvu. Koliko god puta da sam odgledao film, svaki put bih „odlepio“ od uzbudjenja. Vrhunac mi je svakako kada Fransoa, Etien i Ricard prvi put dolaze do lagune i sedaju na tu cuvenu plazu. U scenu nas uvodi prepoznatljiva melodija Mobijevog Porcelana. Savrsena scena.

Sestog decembra i mi smo imali slicnu scenu, doduse na drugom tajlandskom ostrvu. Bojl je film snimao na Koh Phi Phi, a mi smo osvajanje Tajlanda poceli sa mesta koje se zove Koh Lipe i koje se nalazi na jugozapadu. I sada sledi malo razocarenje – Tajland je do sada najlosije mesto na kome smo bili. Previse turisticko, previse komplikovano, neopisivo skupo. Bilo je tu i svetlih momenata, ali smo se u generalnoj oceni slozili. Slaba trojka. Zasto? Pa evo:

Transport je blago receno katastrofalan. Voznja od tacke A do tacke B je toliko komplikovana, dugotrajna, izludjujuca. Deonicu od 200 kilometara prelazili smo ceo dan. Prvo bismo isli gliserom 3 sata. Onda sledi voznja kombijem. Zatim se vozimo malim kamioncicem, da bi opet usli u brod. Pretpostavljam da nam ovo dodatno smeta nakon Indije koja je bila raj za transport. Kako Milena voli da kaze: „Udjes u voz, spavas, stigao si“.

Zatim tu su cene koje su previsoke. Ok, ako dolazite samo na dve ili tri nedelje bicete spremni na ovo. Nama, koji sa druge strane „backpackujemo“ ovo predstavlja problem. Secam se da su nekad ljudi govorili da je na Tajlandu skup samo dolazak i odlazak. To se ili promenilo ili nikada nije ni bilo tacno. Cene hrane, pica i smestaja su posebno visoke na ostrvima sto je razmuljiva zakonitost koju cete naci na bilo kojoj turistickoj destinaciji. Medjutim, ovo je za nas bio paradoks – na Tajlandu smo platili najskuplji smestaj tokom tri meseca naseg putovanja (20 evra), koji je u isto vreme ubedljivo najjadniji (?!).

Sledi najvrece razocarenje – ljudi. Neshvatljivo mi je da nacija koja znacajan deo privrede bazira na turizmu ne govori engleski, ali ni malo. Zatim zelja da nam pomognu u par situacija bila je ravna nuli. Posle jedne zemlje kao sto je Nepal, ovo je bio hladan tus. Covek na ulici je odbio da nam pozajmi telefon da obavimo lokalni poziv i kontaktiramo agenciju. Radnik na granici zaheftao je neku potvrdu za ulazak preko americke vize napravivsi rupu na istoj i sa neverovatnim bolom u medjunozju. Vozac iz agencije koja nam je organizovala prevoz za Kambodzu se nije pojavio ispred hostela. Posle je tvrdio da smo mi krivi jer se nismo pojavili (?!). Vodic na jednodnevnoj ekskurziji nije znao ni malo engleskog, a veci deo puta je prespavao bez ikakvog blama. I ne cudi sto u Bojlovoj utopiji nema Tajlandjana.

Tu je i prestonica Bangkok sa neverovatno slabom ponudom kulturnih znamenitosti. Ok, videli smo Budu od 60 metara i najveceg Budu od cistog zlata, par hramova. I to je to. Ture na engleskom u Nacionalnom muzeju su samo sredom i cetvrtkom od 9:30; mi smo dosli u muzej u cetvrtak u 11h. Ulazak u carsku palatu je oko 20 evra. Poređenja radi ulazak u Taj Mahal koji je svetsko cudo placa se 10 evra, tako da smo preskocili. Hram Wat Arun koji je ujedno i najpoznatiji hram Bangkoka se renovirao u vreme nase posete

Slag na tortu bio je i nas poslednji dan u Bangkoku i ujedno na Tajlandu. Tu posebno neprijatnu situaciju priredili su nam u agenciji za prevoz do Kambodze. Kao sto sam vec napisao vozac se prvo nije pojavio. Onda su pokusali da nas nateraju da idemo tek sledeceg dana (kao da nam vec nije bilo muka od Bangkoka). Na kraju su nam obezbedili neki kombi do granice, odakle bismo nastavili autobusom. Naravno, autobusa nije bilo. Kombi nas je izbacio pored nekog shopping mall-a nedaleko od granice gde se pojavio neki kvazi zaposleni iz agencije da nas odvede preko granice do sledeceg kombija (?!) i naplatio nam dodatno za njegove usluge. Kako nije znao ni ime agencije preko koje dolazimo, odlucili smo da ne idemo sa njim. Ipak nas je Indija naucila necemu. On se kao uvredio sto mu ne verujemo, odlazuci da nam vrati kartu za autobus. Na kraju smo ga se otarasili. Ostali smo neko vreme na samom ulasku u Kambodzu pokusavajuci da resimo nas problem pozivom agencije, ali glas sa druge strane nije znao kako da nam pomogne. A ni engleski. Uporno je ponavljao pronadjite mister Binga, kao da mi prokleto znamo od 1500 ljudi u okolini ko je to. U isto vreme, poput kakvih lesinara, obilaze nas vozaci kombija koji ne popustaju u zelji da nas voze. Medjutim noc je, nema turista, niko ne ulazi sa njima u kombi i ne verujemo nikom. Policajac kaze da autobusi vise ne idu. Na kraju smo uzeli Share taxi sa jos jednim starijim gospodinom koji je u krilu drzao malo dete i platili voznju do Siam Reap-a 20 dolara. To nam je delovalo za nijansu sigurnije i ispostavilo se kao dobar izbor…

Medjutim bilo je tu i lepih momenata. Pejzazi Lipea i Krabia bili su lepi. Nesto kao na poseteru koji sam gledao kao dete, uz drvene brodove i zasiljene stene. Kod Krabija ovo vazi, doduse, samo do podneva posle cega dolazi do neverovatno brze oseke i nakon cega je ulazak u more nemoguc zbog blata. Sasvim slucajno na plazi u Lipeu sreli smo prijatelje iz Srbije – Anu i Srdjana. Srdjan, koji voli verovatnocu i poker nekoliko puta je naglas razmisljao o sansi da smo se nasli. U istoj zemlji, na istom ostrvu, na istoj plazi, u isto vreme. Druzili smo se dva dana na Lipeu, jos jedan u Bangkoku, pili ne-bas-toliko skupe mohito koketele, pravili Krangovo telo od peska ( Krang – crtani lik iz Nindza kornjaca). Upoznali smo i jednog nevidjenog Kineza iz Hong Konga po imenu Dzoni. Dzoni je bio dva puta u Srbiji. Samohrani je otac dvoje blizanaca koje je dobio od surogat majke. Zeljko, nas drug koji nas je upoznao sa Dzonijem doneo je i malo rakije na sta je ovaj skocio do neba od srece. Mislim da nisam video Srbina koji se toliko raduje rakiji.

Kad smo kod Zeljka, i on je jedan od tih lepih momenata. Druzili smo se dva dana, isli na plutajucu pijacu, mazili tigrove u budistickom manastiru, posetili most na reci Kvaj. Pili pivo i rakiju. Salili se na srpskom. Falilo nam je to.

I kao sto Bojlova komuna dozivljava fijasko kao posledica masovnog turizma, srusila se nasa iluzija o Tajlandu. Nastavili smo put kroz Kambodzu bez trunke zelje da se vratimo. I nasli neko lepse more.