Where do you want to travel?
Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.
Your journey will lead you to famous domestic and foreign beauty spots.
U Delhi smo sleteli 20.oktobra oko 18:15, pritom prolazeci kroz vazdusnu granicu smoga koja se pojavljuje kako prilazite gradu. Iako smo prvo mislili da smo u oblaku, ubrzo je postalo jasno da gresimo. Kako smo sleteli na aerodrom Indira Gandi, digitalni casovnici nasih smart telefona vratili su se 15 minuta unazad. Zgrada, veoma moderna, sa sirokim, uglacanim hodnicima i ogromnim free shop-om veoma lako moze da parira aerodromima zapadne Evrope. Zavrsavamo pecatiranje pasosa i kupovinu cigara te se upucujemo ka izlazu. U isto vreme trazimo gde bismo promenili pare. Nailazimo naThomas Cook menjacnicu koja ima bezobrazne uslove po kojima morate promeniti bar 100$, uz kurs 57 rupija za dolar ( tacnije imaju visoku proviziju sto se svodi na vec pomenuti kurs). Kurs na drugim mestima iznosi 63 cime automatski ostavljate 600 rupija (skoro 10 dolara) kompaniji. Da stvar bude gora, to je jedini mesto na aerodromu za kupovinu domace valute, a to smo saznali kasnije.
Kako nismo uspevali da pronadjemo drugu menjacnicu, menjamo redosled zadataka – pronaci SpiceJet i refundirati pare za neiskoriscene karte. Tu nas ljudi jedva razumljivim engleskim salju do jednog kraja aerodroma, gde nakon 15 minuta hoda (sa rancem od 18 kila ma ledjima) dolazimo do SpiceJet saltera. Da ne gusim sa ovim, ukratko – lik koji radi muca na hindu i ne zna nijednu rec engleskom, tako da se cela prica refundiranja kasnije prenela na online kanale i traje i dan danas. Pa vi putujte SpiceJet-om ciji prodavac ne zna engleski.
Nastavljamo ka metrou koji ide od aerodroma do New Delhi stanice sto nam savrseno odgovara zbog hostela. Salterski radnik kaze nam da ne primaju ni dolare ni kartice vec samo rupije. Sad bismo se morali vracati do zgrade aerodroma koja je 500 metara dalje, zamoliti policajca na ulazu da nas pusti u zgradu aerodroma iako nemamo kartu, i dati 600 rupija go*narima iz Thomasa Cooka da nam zamene novac. Srecom, sve ovo je bilo nepotrebno, jer se stariji Indijac, koji je stajao iza nas, ponudio da nam da 120 rupija koliko kosta karta. Cuo je nasa pitanja upucena radniku za salterom i izvadio novac da plati za nas. Mi smo mu ponudili dolare, ali je on izjavio uz osmeh kako mu ne znace dolari tamo gde on ide (ja znam samo jedno mesto gde ne znace?). Pri tom nas je pitao odakle smo, i na nas odgovor Srbija postavio dodatno pitanje: “ You are from Ljubljana?“ Ovo je ujedno bio i najblizi promasaj naseg porekla (ako i ima potpitanja, uvek su vezana za Sibir). Zahvalili smo se i rastali sa dobrim Indijcem, i usli na metro za centar novog Delhija.
Metro – svemirski brod. Novootvoren, cist, tehnoloski besprekoran uz svu mogucu signalizaciju i obavestenja o stanicama. Koriste ga samo putnici od i ka aerodromu, pa guzve nema. Pored vrata postoje i posebna mesta za kofere. Stanica ima ukupno 6. Nepunih 20 minuta kasnije, bili smo na stanici New Delhi i tu izlazimo u pravu Indiju.
Prvo sto primecujete su ljudi. Ima ih mnogo i mnogo su bucni. Vicu i nude vam voznju tuc-tucom. Tuc-tuc je trotockas, ne veci od fice, ali bez vrata. Svi su zute boje, a umesto automobilskih volana imaju upravljac poput skutera. Vozac napred sedi sam, dok pozadi moze stati 2 ili eventualno 3 osobe. U svakom trenutku na ulici mozete ugledati bar 10 ovih vozila. Svakako smo bili blizu hostela pa smo ih zaobisli i nastavili peske.
U objasnjenju lokacije hostela stoji da predjemo zeleznicku stanicu po izlasku iz metroa. Jedan policajac pokazao nam je koja je to zgrada. Nalazi se tacno preko puta stanice metroa. Deli ih siroki plato gde su parkirani vec pomenuti tuc-tucovi. Dalje na platou nalazi se niz ljudi koji samo spavaju na ulici. Ima starijih, ima i zena sa decom. Izgledaju kao da osim bivanja na tom mestu, nemaju neki cilj u zivotu. Tu su zatim i neki prodavci hrane. Sa svojih neuglednih i improvizovanih tezgi nude hranu koja jak miris. Svako malo tu je i smrad urina.
Ulazimo na stanicu, gde je prica prakticno ista. Gomile ljudi koji mozda cekaju voz. Opet, mozda samo tu spavaju. Ugledali smo sa desne strane stepenice koje vode na platformu odakle bismo trebali da prodjemo do hostela. Neki stariji covek nam objasnjava da je zatvoreno sa te strane, te moramo na drugu platformu, koja se nalazi sa suprotne strane zeleznicke stanice.
Ovde bih malo skrenuo sa teme i dao je koristan save svima koji putuju u Indiju: bukvalno ne verujte nikome. Znam da zvuci gadno, ali mi smo to osetili upravo prve veceri. Ukoliko neo na ulici krene da razgovara sa vama, shvatite da vas sagovornik vec bari i da isti ima samo jedan cilj – da vam uzme pare. Medjutim, nije problem kada lice u civilu proba da vas nasamari.
Problem je kada na drugoj strani stanice dodjete do detektora metala na kome radi zvanicno lice za proveru putnika koji ulaze na peron. Onda vam to isto lice kaze da je u Delhiju neverovatna guzva zbog festivala (koji se zaista desavao), da su ulice zatvorene zbog povecane tenzije izmedju hindusa i muslimana tokom praznika i da vam treba dozvola za kretanje do hostela. „Ta dozvola je besplatna, ali se mora otici do kancelarije Ministarstva turizma. Uzmite tuc-tuc. Evo izaci sa vama da mu kazem tacnu adresu. Bice to samo 50 rupija za prevoz“. Dasa istrcava na plato sa nama, objasnava se sa vozacem i u sledecem trenutku smo na putu za tzv Ministarstvo. Kasnije sam razgovarao sa Milenom i oboje smo bili u fazonu da je lik car: Napustio radno mesto da nama objasni gde da idemo i nasao nam jeftin tuc-tuc. Ali…
„Ministarstvo turizma“, sada vec pod navodnicima, izgledao kao klasicna piljarnica. U njemu sede dva nalickana tipa koji se osim prevara bave verovatno i nekim turistickim aranzmanima. Jer zapravo, prostor je turisticka agencija. Mi tu i dalje nismo sumnjali;usli smo onako pogubljeni i seli ispred jednog od dvojice tipova. Drugi je bio u zasebnoj prostoriji, tako da smo razgovarali sa punijim i nizim tipom od oko 35 godina. Istrtljao nama on istu pricu o guzvi i pita koji je hostel u pitanju. Kad smo rekli ime hostela, on googla broj telefona i zove hostel. Posto nije znao da izgovori Milena daje njoj slusalicu.
Iskreno da sam bio sam, nisam siguran da bih uspeo da skontam na vreme sta se desava. Sva je sreca, pa je jedno od nas dvoje bilo dovoljno pametno i skoncentrisano. Muskarac sa druge strane zice je pokusao da se predstavi kao zaposleni u nasem hostelu, pa ce nam reci da je sve bookirano i da mu je jako zao zbog toga. Nakon toga bi nam debeli ponudio neki svoj skuplji smestaj. Do tog dela nismo dosli jer je Milena, shvativsi da sama prica nema logike, krenula da reseta pitanjima. Kako muskarac sa druge strane zice nije znao ni broj rezervacije, ni odakle smo rezervisali, Milena ga je pozdravila i spustila slusalicu. Debeli, shvativsi da je izvaljen, pokusava da se izvuce argumentima. Sa druge strane, mi smo krenuli da se pakujemo. Posto nam je trebao novac da platimo tuc-tuc, pitali smo debelog da nam zameni novac (vec je ranije rekao da moze pa barem za nesto da ga iskoristimo). Drugi nalickani dasa dolazi sa 6300 rupija koje ja prebrojàvam pred njima nakon cega Milena daje 100 dolara. Njih dvojica glume uvredjenost zbog takvog nepoverenja. Sorry decko, ali ne delujes mi kao postenjacina.
Sa ove distance moze delovati smesno, ali situacija nije bila naivna. Milena koja u nekom trenutku mozda i prelazi granicu pristojnosti, ja koji smirujem situaciju. A opet u gradu smo koji ne poznajemo, u kraju koji ne poznajemo. Da nam vece bude jos gore, magarac koji nas je dovezao sada trazi 500 rupija da nas vrati. Ne vidimo drugi tuc-tuc, pa se dogovaramo da mu ponudimo 300. „400“ kaze on. Na kraju ulazimo za 400. Bolje svakako da se sklonimo iz tog sokaka.
Ova prica ima i pozitivnu i negativnu stranu. Negativno je to, sto smo nakon divnih ljudi u Nepalu, totalno izgubili poverenje u lokalno stanovnistvo. I ne verujem da ce se to lako promeniti.
Sa druge strane, ukoliko se uporede 400 rupija gubitka koje smo platili za tuc-tuc i 600 rupija dobitka od bolje kursne razlike, i dalje smo bili u plusu za 200 🙂
Milena je carica, ja bih verovatno na srpskom krenula da ga pozdravljam 🙂
Cool tekstovi…..bravo!
Pozdrav iz Münchena
Hvala ujko 🙂 Pozdravi sve, a mozda nas put nanese i u Nemacku pa se vidimo 🙂
Ocekujte isto i na Kubi
Cuvacemo se 🙂