Od kamile do Ubera

Rajasthan je najveca drzava u Indiji. Tako ce i tekst o Rajasthan-u ce biti najveci, odnosno pravilnije receno najduzi u ediciji o Indiji. Barem tako mislim dok pocinjem da pisem.

U taj isti Rajasthan, tacnije njegovu prestonicu Jaipur stici cemo 30. oktobra u ranim jutarnjim satima. Moglo je biti oko 3 ujutru. Momak i devojka iz Francuske, s kojima smo proveli veci deo prethodne veceri izlaze isto u Jaipur-u. Nismo u istom hostelu, ali deli nas samo jedna ulica. Sve je to nedaleko od zeleznicke stanice, pa mozemo i peske. Ime ulice je M.I. Road, a od cega je to skraceno nismo sigurni. Deset minuta pesacenja bilo je dovoljno da se nadjemo u pomenutom bulevaru, pa jos deset da bismo bili nedaleko od Mustache hostela u kom odsedamo. Hostel ima neki hipsterski logo brkova. Preporucili su nam ga iz Zostela, posto je njihov hostel u renoviranju. I nisu nas slagali, ali to cemo saznati kasnije. Otprilike dva sata kasnije, jer toliko nam je bilo potrebno da pronadjemo hostel.

Zasto? Zato sto, iako na bookings.com stoji adresa M.I. Road, on se nalazi u maloj, paralelnoj, zamracenoj i zavucenoj ulici. Zato sto je hostel nov, pa vozaci rikse ne znaju gde je. Zato sto u drugom hostelu ne zele da ti daju wi-fi sifru, ili ne znaju engleski. Zato sto nijedan kafe sa internetom ne readi u 4 ujutru. Zato sto te policajac posalje na levu, a riksa na desnu stranu. Zato sto vozac kamiona misli da je svejedno pa ti pokaze ka „tamo“, a tamo jeste hostel, ali ne i Mustache. Zato sto radnik u hotelu ne zna gde je Mustache, ali zna da sigurno nema mesta (njemu je majka posebno stucala te veceri). Zato sto rikse ne razumeju izgovorenu rec Mustache, vec samo napisanu. Zato sto je konacno napises na telefonu jednom od njih i on te provoza 29 sekundi, skrene u ulicu gde nema natpisa o hostelu, ali hostel je tu i uzme ti 100 rupija.

Mrtvi umorni u 5 ujutru lezemo u krevet. Mislim da smo se istusirali pre toga, a ako nismo, trebalo je.

U Jaipuru cemo provesti 3 noci, ukljucujuci i ovo vremena sto je ostalo od prve. Sutradan ustajemo oko podneva. Dogovor je da prvo odemo do zeleznicke stanice i sredimo karte za Ajmer i Jaisalmer, dva grada koja su nam sledeci na listi. Posto su pred nama praznici, svi pricaju o velikim guzvama koji ce zadesiti indijsku zeleznicu. Do toga nije doslo, ali mi nismo mogli to znati, te zurimo da kupimo karte. Sleeperi opet. Jeftini su, nista vise prljavi i nista vise bezbedni od AC klase. Nakon toga idemo u gradsku palatu. Do nje ima oko 6 kilometara te uzimamo riksu. Pogadjamo se za 80 rupija. Sve smo bolji u cenkanju.

Vozeci se ka palati posmatramo ulice. Sredjeno je i pocisceno. Postoje i kante za smece. Nema krava po ulicama. Postoje i visoki soliteri, poslovne zgrade, brendirane prodavnice. Grad je poznat i kao Pink city, zahvaljujuci staroj cetvrti cije su zgrade mahom crvenkaste ( da, nema bas smisla). U staroj cetvrti je i gradska palata. Ispred nje je niz bazara prepunih prodavnicama svega i svacega. Hrana, posudje za kuvanje, apoteke, odeca, obuca, nakit, srebro, igracke, sari. Riksa nas ostavlja kod jedne od kapija koje su nekada sluzile za ulazak u grad. Danas kroz kapiju prolaze automobili. Setamo kroz ulice bazara. Nalecemo na gomilu belih turista i znamo da smo na pravom mestu. Karte su 400 rupija, sto i nije bas najjeftinije. Pa ipak uzimamo karte i prolazimo kroz sledecu kapiju gde se vrsi kontrola karata. Par metara odatle, stariji hindus svira sedeci na podu i hipnotise kobru koja izvire iz drvene korpe. Isto kao u crtanim filmovima. Trazi novce za fotografisanje nekom strancu, a ovaj odbija uz obrazlozenje da je vec dao novac za kartu. Rasprava traje sto mi koristimo pa fotkamo za dzabe. U kompleksu postoji nekoliko celina – prostor za javne i privatne sastanke, sama palata u koju se ne moze uci, muzej tkanine, muzej oruzja, kafei i gift radnje. Zabavljamo se unutra oko sat i po, posmatrajuci odore koje su nosile Maharadze, odnosno vladari Jaipura, slikajuci se ispred palate, setajuci dvoristima i uzivajuci u detaljima kojima kompleks obiluje. Za nekog Maharadzu smo procitali da je imao preko 200 kilograma, ali nismo bili sigurni. A onda smo videli njegovu odoru u muzeju tkanine. Dobro smo bili procitali.

Nakon palate prelazimo ulicu i dolazimo do mesta po imenu Jantar Mantar, koje predstavlja opservatorijum sa 19 instumenata iz 18. veka. Procitali smo da ista karta vazi za palatu i opsevatorijum.Medjutim, kad smo stigli ispred, mislim da sam video razlicite karte u rukama nekolicine djaka koji su u tom trenutku ulazili u opservatorijum. Milena je mislila da se raspitamo za ulaz, a ja sam imao drugu ideju: povukao sam je sa sobom i dok su se radnik sa kartama i vodic grupe raspravljali, usli smo sa vec pomenutim djacima. Tako da ne mozemo da vam potvrdimo informacije vezane za karte 🙂

U Jantar Mantaru provodimo oko pola sata. Kako smo laici za astronomiju, citamo o instrumentima na pratecim tablama i pokusavamo da zamislimo kako su se pratila sazvezdja, Sunce i planete pre par stotina godina. Gledamo mlade Indijce kako se fotografisu. Gledamo i starije. Prosto uzivaju da poziraju ispred foto-aparata i mobilnih telefona, ne hajuci da li se iza njih nalazi delo staro sedam vekova ili kanta za smece u zabavnom parku. Bitno je da su oni na fotografiji uvek pomalo namrsteni 🙂 Ovo mahom radi muski deo populacije, sto je jos smesnije. Kupujemo pomorandze ( koje su, uzged, zelene) i hvatamo riksu. Trazimo tipa sa Coouchsurfinga koji zivi na desetak minuta odatle, u zelji da upoznamo nekog lokalnog i saznamo nesto o zivotu u Jaipuru. Imamo zapisanu adresu, ali cini se da nam ni to nece pomoci ovog puta. Riksa se vrti po malim ulicama, pita za zeljenu adresu, ulazi u pogresne ulice, vraca se u prave. U jednom trenutku nam neki Indijac koga smo zaustavili na ulici daje svoj telefon da okrenemo decka sa Couchsurfinga, ali se ovaj nije javio, te smo otkazali celu misiju i vratili se do hostela. Tacnije do Pizza Hut-a koji se nalazi nedaleko. Nisam ranije jeo pizzu u ovom lancu restorana, pa smo seli da probamo. Nije bilo lose, ali je definitivno bilo preskupo za nas budzet. Kada su nam na osnovnu cenu dodali 10% naknade za uslugu i PDV, pizza je postala kajgana Sv. Petra od neklih 1100 rupija. Nismo vise jeli u Pizza Hut-u.

Momci u hostelu organizuju vecernju projekciju Everesta, filma koji govori o ekspediciji koja je osvajala istoimeni vrh. Skupilo se desetak nas, koji nismo imali druge planove. Film je bio ok, Holivud ceo fazon. Mozda i previse Holivud. Kad bolje zmislim i nije bas ok, ali ima scena iz Katmandua, pa smo bili malo subjektivni. Na IMDB sam ga ocenio sa 6/10. Tako je prosao prvi dan u brkatom hotelu Jaipura.

Drugi dan smo planirali da obidjemo palatu na jezeru. Pre toga, oticicemo do starog dela grada gde smo bili i prethodnog dana. Idemo do palate Diwan-i-khas, veoma neobicnog zdanja od crvenog peska i nekarakteristicno velikog broja prozora. Ova palata je nekada sluzila kako bi dame koje koje su zivele u njemu mogle da posmatraju zivot u gradu. To je bilo bitno, jer iste dame nisu smele da izlaze na ulicu. Danas, je to jos jedna od tacaka koja privlaci gomile turista i sveta. Osim mnogobrojih „zapadnjaka“ oko palate cete naci i niz lokalnih prodavaca usluga ovoga i onoga, prosjake, vlasnike hostela koji imaju „jos bolji pogled na palatu za vas fotoaparat“.

Nakon toga uzimamo riksu i idemo do vodene palate. To je prvo sto vam „ispadne“ kad guglate Jaipur. Impozantna je u svojoj usamljenosti na povrsini jezera. Nismo videli da ima brodova koji organizovano voze do palate. Videli smo samo ljude koji hrane ribe i bacaju djubre u jezero. To je redovna pojava u Indiji. Pojava koja nam se ne svidja. Pojava za koju ce biti neophodne godine i godine edukacije. U suprotnom ce se podaviti u djubretu.

Posto smo videli palatu razmisljamo sta bismo dalje. Neki momak, riksa, prilazi nam i nudi obilazak oko Jaipura uz obilazak nekih od znamenitosti. Kaze za 300 rupija do Nahargarh-a, palate na planini iznad Jaipura. Mi se malo neckamo, ali na kraju pristajemo. Do gore nema drugog nacina. Voznja traje oko dvadeset minuta. Put je uglavnom dobar, a onda u jednom trenutku postaje losiji. Napolju je toplo, a od vegetacije oko nas vidimo samo nisko rastinje. Pun ide levo-desno, dizuci nas gore uz sve bolji pogled ka velikom gradu. Zidine oko cele planine iz daljine podsecaju na Veliki kineski zid. Stizemo do kapije nakon 20 minuta voznje.

Ispred su prodavci voca. Ima turista, ali mahom domacih. Karta za njih je 10 rupija. Za nas je 250. Polako vec osecamo nezadovoljstvo zbog ovakve diskriminacije. Razumeli bi smo da je razlika u ceni na primer 30 ili 50 rupija, ali ovakvo „dranje“ turista je besmisleno. I takvu situaciju imate na ulasku u sve turisticke objekte. Naravno, posle ovolike voznje, necemo se okrenuti i otici, ali u bilo je i slucaja gde nas je cena obeshrabrila od ulaska.

Palata sama po sebi i nije nista posebno. Niz prostorija na dva sprata, uz pojedine slikarske detalje na zidovima. Ne postoji audio, niti pisani vodic. Ne postoji ni suvernica, ni kafe. Ono sto vredi je dobar pogled ka gradu. I Milenina faca kad je horda majmuna skocila da joj otme kesu sa pomorandzama. To je trebalo videti 😀 Neki momci su nas zamolili za „selfie“. Indijci svako fotografisanje koje ukljucuje ljude zovu “ selfie“, bez obzira da li se osoba fotografise sama ili ne. Komedija.

Izlazimo posle sat vremena, gde nas ceka nas riksa. Koristimo ga da saznamo malo o hindu kulturi i religiji, kastama, karmi i guruima. Zanimljiva voznja i zanimljiv riksa koji cini se razmislja sa malo vise biznis razona. Kaze zeli da je musterija zadovoljna i zato drzi niske cene. Zeli da ga musterije preporucuju. Cak mu je i riksa najsredjenija koju smo videli, uz tapacirana sedista tirkizne boje. Prvi put smo naleteli na nekog ko ide „ka napred“ u razmisljanju. Jedini problem je sto nam nije dao nikakav kontakt kako bismo ga preporucili. Razradice valjda i taj aspekt marketinga 🙂 Malo smo caskali i o drugim temama, kao sto je Srbija. Rekao je Mileni da je lepa, ali da sam ja buduci bolivudski glumac. Smejali smo se.

Vozi nas do kapije gde smo dan ranije zapoceli obilazak. U medjuvremenu nas pita ako zelimo jos negde. Iako nismo zeleli, ubedio nas je da odemo u neko dvoriste gde zive cetiri slona. Zvuci kao basna, ali to su samo oni slonovi za turiste. Sada su bili „kod kuce“ sa prednjim nogama u lancima. Iskreno, nismo bili odusevljeni prizorom zatocenih zivotinja. Scena me podsetila na detinjstvo i Dambovu majku koja mazi sina kroz resetke. I mi smo pomilovali jednog od ovih slonova po surli, dali 50 rupija vlasnicima (riksa nam je rekao da je ok da se da sitna donacija) i otisli. Vece smo proveli uz Foster pivo ispred hostela, jer je konzumiranje zabranjeno u Mustache-u. Momci iz hostela su organizovali odlazak u neki klub i proslavu Noci vestica, ali nismo bili zainteresovani.

Prvog novembra putujemo za Puskar. Imali smo voz u 11h, ali je kasnio oko sat vremena. Putuje se oko 2 i po sata do mesta zvanog Ajmer (Adzmer), pa se odatle ide taksijem ili autobusom. Taksi je 300 rupija, ili vise ako vas nasamare. Autobus je dvadeset, ali nismo sigurni da imamo zivaca za to. Seli smo u Suzuki nekog starijeg taksiste sa sporim refleksom. Posto je Zostel skoro otvoren i ovde, taksista se raspitao kod par ljudi koji su nas uputili na pravi put. Stizemo do odredista u jednom komadu. Platili smo taksu 10 rupija po osobi na samom ulasku u Puskar. Grad se vodi kao rezervat prirode, pa tako valjda mora.

Kao i prethodni hosteli u lancu i ovaj Zostel je veoma zanimljiv. Posto je zgrada postojala i pre nego sto je hostel otvoren, arhitektonski se ne razlikuje od okoline. A najbolja stvar je – ima otvoreni bazen 🙂 Na ulaznim vratima stoji informacija da je unosenje alkohola u objekat zabranjeno, cak i kaznjivo po zakonu. Malo nas je obeshrabrilo ovo upozorenje. Medjutim, to ce potrajati samo desetak minuta koliko nam je bilo potrebno da se cekiramo, presvuceo za bazen i sretnemo dvojicu Spanaca i jednog Indijca koji su na izvaljeni na lezaljkama pivom nazdravljali svom boravku u Indiji. Ili necem drugom. Ubacili smo se u razgovor kako bismo saznali gde se kupuje pivo, a ovi su nam uz osmehe odgovorili: „Crno trziste.“ Posto nam to nije mnogo pomoglo, pitali smo ih da nam prodaju jedno pivo, ali su nam umesto toga napunili dve case. „Muchas gracias“ rekosmo. Ostali smo na bazenu jos sat vremena.

Puskar je malo, hipi mesto koje lezi na jezeru. Godinama su hipi generacije dolazile i ostajale u ovom mestu gde travu mozete legalno kupiti na svakoj trafici. Ono sto ne mozete kupiti je meso. I pivo. Iako moze zvucati surovo za nas balkance, mesozdere i pivopije, u startu smo zazalili sto smo planom racunali samo jednu noc u Puskaru. Gradic je dosta ziv, uz veliki broj roof top restorana, ducana, turista. Riksi i tuk-tukova prakticno da nema, ali se motori i skuteri izdaju na svakom koraku. Nismo bas shvatili poentu iznajmljivanja dvotockasa u medtu koje presetas za 45 minuta, ali verujemo da postoji caka izvan grada. Hipika ima dosta. Pod terminom hipik mislim na sve starije osobe, bele puti, dugih kosa i brade koji deluju kao da mesto nisu napustili od sedamdesetih. Ima i dosta mladih i opustenih ljudi koji nose salvare u cilju sjedunjenja sa vibracijama koje ovde kruze. Nama se veoma svidelo. U top 3 u startu 🙂

Te veceri setali smo po gradu. Milena je kupila par sitnica u onim suvenir shopovima. Jeli smo u restoranu na vrhu zgrade sa pogledom na jezero. Falafel, iako ne pripada domacoj kuhinji, bio je veoma ukusan. Sedeli smo malo i na ghatu. Lokalci su pokusali da nam stave tiku ili prodaju cvece koje bismo pustili u jezero. Nije im uspevalo.

Sutradan smo radili prakticno isto. Check out, setnja, espreso na vrhu zgrade, sitan soping. Odlazak do hostela, uzimanje stvari, taksi (koji trazi 300 pa 350 rupija kad nas je dovezao, ali dobija 300na kraju), Ajmer, voz za Jaisalmer. Voznja od 9 sati kao i svaka druga. Momak iz Zostela koji nas ceka na stanici. Kratka voznja kolima, check in, spavanje.

Jaisalmer je pustinjski grad na krajnjem zapadu Radzastana, nedaleko od pakistanske granice. Posebno je interesantan turistima zbog safarija u pustinji kao i safarija kamilama na koji smo se i mi iste veceri prijavili. Ujutru posle dorucka, skupili smo se zajedno sa jos sedmoro gostiju hostela na recepciji i seli u dva automobila kako bismo krenuli na safari. Bili su tu Tara, Lucy i Alex iz Britanije, Paul i Tom iz Australije, Shannon sa Novog Zelanda, Akash iz Indije. Paula smo znali iz Delhija. Momak neopisivo podseca na glumca koji tumaci Dzesija Pinkmena u seriji Breaking Bad. Te veceri cu ga pitati da li je gledao seriju, na sta on, uz sirok osmeh, vec ima spreman odgovor: „Zar svima licim na narkomana?“ Ostale smo upoznali tog dana.

Safari kamilama varira od organizatora do organizatora. Mozete trajati dan, dva, tri ili vise. Mozete spavati na otvorenom ili u satoru. Moze biti veoma skup ili, kao u nasem slucaju, sasvim pristupacan. Safari je podrazumevao dva dana jahanja, nocenje u pustinji na otvorenom, rucak, veceru i dorucak sledeceg dana. I tri vodica koji su isli sa nama. Cena je bila 1450 rupija po osobi sto je nize od cena koje smo nasli u vodicu. Tako smo mi odlucili da zajasemo kamile.

Sam safari je izgledao ovako: oko deset smo stigli do nekog proplanka pored puta gde su ubrzo stigli i vodici sa kamilama. Spakovali smo se na kamile i krenuli u jahanje. Nas devetoro jase, dok njih trojica hodaju ispred i vode kamile. Prvo jahanje je dva sata, kada stizemo na neku livadu gde nam usamljeno drvo pravi hlad za rucak. Vodici skidaju teret sa kamila, ukljucujuci i nas, i pustaju ih da pasu dok kuvaju veoma ukusan vegetarijanski rucak i spremaju chapati. Obrok je mesavina povrca i zacina. Rucamo sedeci ispod drveta. Izvan hlada je veoma vruce, pa tek oko 3h nastavljamo jahanje. Nema mnogo drveca oko nas. Tek rastinje i trava. I dosta peska. U medjuvremenu vodici peru sudove vodom i tim istim peskom (!?), pakuju stvari i spremaju kamile. Mi caskamo sa ostatkom grupe. Uglavnom su putovanja i razlicite destinacije tema. Shvatamo da, iako smo medju starijima (Akash je stariji od nas), dosta manje smo putovali od ostalih. Alex je, na primer, radio 6 meseci kao konobar i sad putuje godinu dana. Deprimira sto mi za dve godine stednje putujemo sest meseci. Ali bolje i to…

Nastavljamo jahanje jos 2 sata do lokalnog sela. Pustinjsko selo od kuca od zuckaste boje. Dosta koza. Deca koja vicu „Bye!“ iz daljine. Neki nam i prilaze, ali su stidljiva. Ne znaju engleski. Cekamo da se kamile napoje. Vodici uzimaju cebad koja ce nam biti potrebna za nocenje na pescanim dinama. Pojavljuje se neki lokalni trgovac. Velika je vrucina, a on vadi znojavu flasu ledenog Kingfishera. Kao u nekoj reklami 🙂 Uzimamo po pivo. 200 rupija je. Ma i da je 400 uzeli bismo. Kaze trgovac da ce doci kasnije do nas u pustinju, ukoliko bismo kupili jos neko pivo ili Pepsi. Do mesta gde cemo prenociti ima jos sat jahanja. Stizemo u smiraj.

Posto smo jahali ukupno pet sati, popadali smo od bolova sa kamila. Bol u preponama i zadnjici rastao je iz minuta u minut, tako da ne verujem da bismo izdrzali jos deset puno. No, nismo se pokajali ni u jednom trenutku. Samo jahanje je nezaobilazni deo tradicije i kulture ovih krajeva, sto nismo smeli da ne probamo. A osim toga, imali smo priliku da uzivamo u zvezdanom nebu, padalicama i ukusnoj hrani koju su nam vodic spremili. U jednom trenutku, iz mraka, pojavljuju se dvojica momaka iz naseg hostela koji su naknadno krenuli na safari. Bili su iz Indije. A onda se pojavio i trgovac sa pivom, i ugodjaj je bio potpun 🙂

Spavanje, sa druge strane, bas i nije bilo najudobnije. Ustvari, problem su bila dva psa koja je Paul pozvao da nam se pridruze u jahanju od sela. Oni bas i nisu imali obaveza, te su dosli do pescanih dina sa nama. I tu su odlucili da im se ne spava, pa su lajali celu noc. Svi smo po malo psovali pse, ja malo vise Paula koji je sve zakuvao i sad spavao k’o klada 🙂 Na kraju sam ustajao tri iil cetiri puta da ih pojurim i oteram, a oni bi se vratili i nastavili da laju na zvezde. Ujutru, oko 8 sati, ustali smo i videli copor pasa u daljini. Shvatili smo da su nas nasa dvojica pratilaca branila lajuci na njih tokom cele noci. Oprostili smo im za budjenje 🙂

Doruckovali smo jednostavan dorucak – pomorandze, tost, dzem, caj. Jahanje do sela, rastanak sa kamilama. Voznja dzipom do Zostela na tusiranje i odmor na zajednickoj terasi na krovu. Terasa Zostela u Jaisalmeru namenjena je hedonistima. Udobne fotelje, vecernji povetarac koji hladi onoliko koliko je neophodno, pogled na pustinju i na tvrdjavu. Tvrdjava u Jaisalmeru je jedna jedina i vidljiva je iz svakog dela grada. Po povratku sa safarija Milena i ja smo krenuli da je obidjemo. Nalazi se na 15 minuta hodom, a ulica kojom se dolazi do nje puna je restorana. Nasumicno smo izabrali jedan da rucamo i nastavili ka utvrdjenju. Ono po cemu se tvrdjava izdvajala od ostalih koje smo do tog trenutka videli bila je cinjenica da je naseljena stanovnistvom. Unutra postoji niz hostela, restorana i prodavnica suvenira. Veoma je zivahno. Pogled sa zidina puca, dokle god smog to dozvoljava. Za obilazak svih ulica dovoljno je i sat vremena. Mnogo je vruce, pa sedamo u neki kafe na zidinama da se osvezimo. Cene su niske, cak i kad je hrana u pitanju. Poslednjeg dana cemo rucati na tom mestu koje ima veoma dobar pogled na Jaisalmer.

Vracamo se u hostel gde cemo do vecernjih sati sedeti i uzivati na terasi. Paul, Lucy i Tara su za pivo, pa cemo otici do lokalnog shop-a da pazarimo Kingfisher. Dok smo tako do kasno u noc sedeli i caskali uz pivo, novi gosti su dolazili i odlazili. Neki su nam se pridruzili. Upoznali smo jos dvojicu Indijaca, od kojih je jedan Rohit iz Bombaya. S njim cemo se druziti i narednih dana, kao i po dolasku u njegov grad.

Sledeceg dana idemo na malo jezero nedaleko od hostela. Cela ekipa sa safarija je otisla. Mi ostajemo i ovo vece. Kako nam je ovo bio peti Zostel, trece vece nam je bilo besplatno, pa smo resili da iskoristimo pogodnost. Pre nego sto cemo otici na jezero, svracamo do zeleznicke stanice i kupujemo karte za Jodpur. Putovacemo dan kasnije u ponoc. Put traje oko 6 sati. U medjuvremenu imamo prakticno jos dva dana u Jaisalmeru. Od zeleznicke do jezera ima 10 minuta hodom. Jezero je simpaticno, ali nije senzacija. Ne postoji ni staza za setnju, a voda je zagadjena. Neki lokalni vodic prica paru stranaca kako je u vreme njegove mladosti bilo moguce kupanje, sto zvuci dosta tuzno. Ubijamo dvadesetak minuta pa idemo ka tvrdjavi. Setnja, rucak, setnja, hostel, setnja, vecera i pivce. Dan nam prolazi polako. U hostelu vise nema stranaca, pa sedimo sami na terasi. Povremeno se pojavi poneki stariji par u zelji da vecera i nakon nekog vremena nestaje. Milena konstatuje da bismo umrli od dosade da nije bilo ljudi sa safarija. I zaista bismo.

Poslednji dan je bio jos sporiji. Odjavili smo se i platili troskove, setali do tvrdjave. Pokusali smo da pronadjemo neki od hramova koji se nalaze u gradu izvan tvrdjave, ali nismo bili uspesni.Seli smo na rucak, kupili nesto voca i keks za voz (navukli smo se na neki Bourbon cajni keks, pa ga kupujemo za svako putovanje po Indiji), vratili se do hostela, sedeli na terasi. Uzivali smo u malo sporijem tempu. Uvece nas je jedan od momaka iz hostela dovezao do stanice, zajedno sa dve gosce iz Indije. Brzo smo nasli svoje lezaje, spakovali se u vrece i zaspali. Alarm nas je probudio nesto pre sest. Bili smo nadomak Jodpura.

U Jodpuru cemo provesti jedno vece. Vise i nije potrebno. Grad ima veoma zanimljivu tvrdjavu po imenu Mehrangarh, koja datira iz 15. veka, koju vredi posetiti. Ostatak grada se ne moze nazvati interesantnim. Od stanice do Zostela stize se za 10 minuta. Voznja tuk-tukom je 80 rupija. Ili smo je barem mi toliko platili. Stigli smo oko pola sedam. U zajednickoj prostoriji spava decko koji ocigledno radi za recepcijom. Bilo nam je zao da ga budimo pa smo sisli u prizemlje gde se nalazi neki restoran. Dorucak je 120 rupija, pa smo resili da tu sednemo. Musli, puter, dzem, banane. Doruckujemo, cekiramo internet, ubijamo malo vremena. Vracamo se gore. Decko sa recepcije se postepeno budi. Na terasi treci put srecemo Paula, ovog puta u drustvu punacke devojke iz Belfasta koju niko ne razume. Tako barem Paul kaze, a nema razloga da mu ne verujemo 🙂 Srecemo i jednog od momaka iz Jaisalmera, koji su nam se naknadno prikljucili na safariju. Njegovo ime je Satyam i zivi u Delhiju. Kao i mi, zeleo je da ode do tvrdjave, pa smo se dogovorili da podelimo tuk-tuk. Iz nekog razloga riksa nam trazi previse para do tvrdjave. 200 rupija. Pitamo do kule sa satom koja se nalazi na 10 minuta hoda od tvrdjave. Kazu 100. Tako smo i uradili. Osim sto odbijamo da nas oderu, koristimo priliku da probamo „najbolju smosu u gradu“. Paul nam je preporucio. Samosa je testo punjeno povrcem i przeno u ulju. I ova koju smo jeli nije bila losa. Pomalo pikantna, kao i sva hrana u Indiji.

Tvrdjava je na vrhu brda. Kao i ostale mnogobrojne radzastanske tvrdjave. Ali nekako je na vecoj visini pa izgleda jos mocnije. Ono sto smeta je velika zagadjenost, pa je je tvrdjava izdaleka kao u izmaglici. Ubrzo stizemo do ulaza. Kupovina karata, iznajmljivanje audio vodica, ulazak. Satyam tog dana putuje za Udaipur, pa se nece puno zadrzavati na tvrdjavi. Mi idemo polako, slusajuci price od 1 do 33 na audio aparatu. Uzivamo u postavci muzeja, u pogledu na grad, u arhitekturi. Ne uzivamo u guzvi. Niti uzivamo sto su nam fotografije grada ispod ispunjene belinom smoga. Ali nije kao da imamo izbor. Osim tvrdjave, posecujemo i mermerni kompleks koji se nalazi nedaleko, a kojem su vladari Jodhpura kremirani. Uzivamo u lepoj basti, miru koji je tesko naci izvan. Lezimo ispod drveta. Ispravka, ja lezim. Milena seta okolo i fotografise. Ubrzo smo se nauzivali; svako na svoj nacin. Idemo nazad ka centru grada, zatim peske do autobuske stanice, pa riksom do hostela. Kupili smo karte za Udaipur. Sutra cemo krenuti u podne.

Do Udaipura se vozimo sest sati autobusom. Malo vise, posto smo imali kvar. Ne mogu reci da je bilo prezanimljivo iskustvo. Na trenutake su bili lepi pejzazi oko nas. Ponekad bismo videli majmune pored puta. Videli smo i starijeg Italijana, koji je usao 80 km od Udaipura. Dao nam par saveta vezanih za Udaipur. Osim njega, niko nam se nije obratio.

Na stanici u Udaipuru nas cekaju rikse. Italijan nam je rekao da je cena voznje do jezera oko 60 rupija. Tamo nam je hostel, koji se ovog puta zove Bunkyard. Prvi riksa trazi 300, drugi 240 rupija. Lep je osecaj kad vladas informacijama pa mozes samo da ih „oduvas“. Treci je trazio 80. Posto je kao argument izvukao nocnu tarifu, pristali smo. Posle malo tumaranja u Bunkyardu smo. Hostel je odlican. Na cetiri sprata. Na svakom spratu postoji zajednicka terasa koja gleda na jezero Pichola, najvece jezero u Udaipuru. Na vrhu je terasa na kojoj ima nekoliko stolova i stolica sto cemo koristiti narednih dana maksimalno.

Udaipur nam se takodje svideo iz starta. Kada kazem takodje, mislim uglavnom na Puskar i Jaisalmer. I ostali gradovi Radzastana su lepi, ali Puskar, Jaisalmer i Udaipur su neprevazidjeni. U Udaipuru provodimo 3 dana. Tacnije jedno vece, dva dana i jutro. Grad nosi nadimak Venecija Azije. Nisam bio u Veneciji, ali znam sta da ocekujem. Videcemo dva jezera, palatu, hram. Drugo jezero, po imenu Fateh Sagar, a koje se nalazi na polasata setnje je jos lepse od Pichole. Ima setacku stazu od 12 kilometara sto smo proverili drugog dana boravka u gradu. U blizini hotela bilo je i neko mesto gde su se tokom noci odrzavaju tradicionalni radzastanski plesovi. Iako je cena bila povoljna ( neko je pomenuo 100 rupija), nismo stigli da cekiramo ovo mesto. Suvise smo se vezali za zalaske sunca, tople noci i dobro drustvo na terasi naseg hostela.

Tokom ova tri dana radicemo jos ponesto.Vozicemo se brodom na pre-pre-precenjenoj voznji od 400 rupija. Naletecemo opet na Satyama, upoznati Alicky iz Londona i jos par Engleza kojima nismo nismo stigli imena da zapamtimo. Placacemo pivo 120 rupija, jescemo u Helnsiki roof top restoranu sa dobrim pogledom, gledacemo i slusacemo pirotehnicka sredstva za pocetak Diwalia. Pojescemo dobar Tahli, kupicemo lep kamen nekog minerala. Probacemo i Uber uz prvu besplatnu voznju do aerodroma. Kupicemo jos neki suvenir.

Letecemo za Bombaj. Ovaj put uz IndiGo. Nikad briga, nikad SpiceJet 🙂