Whatsapp je mama

Pre sedam dana, bio je utorak, isto kao i sedam dana pre proslog utorka. Tog drugog utorka smo jos uvek bili u Bombaju, odnosno Mumbaju, kako vam draze. Meni licno je Bombaj drazi naziv, sto je u skladu sa mojom crtom da preferiram staro u odnosu na novo. Osim sto je meni, kao nekome ko je proveo tricavih pet dana u tom velikom gradu, drazi naziv Bombaj, drazi je i nasem prijatelju Rohitu, a to je relevantnije. Mozda se secate Rohita iz prethodnih prica o Radzastanu. Upoznali smo ga u Jaisalmeru. Poreklom je iz Kasmira, a zivi u Bombaju. To je za sada o njemu.

Tog utorka, pre proslog utorka sedeli smo u nekom od bombajskih kafea i pili kafu. Kada imamo mogucnost, popijemo espreso. Kvalitetan je. Indijci bi napisali italijanski velikim pisanim slovima, i znali biste da je to dobro. Uzivam u tim malim detaljima kao sto su indijski standardi za kvalitet. Ako indijac reklamira autobus i autoprevoz, na oglasnom bilbordu ce stajati VOLVO! Ako stampate dokumenta, trazite samo XEROX. Tako je i kad je espreso „Italian“.

Pili smo espreso i sedeli u drustvu par ljudi koje smo upoznali u Bombaju. Troje, sada vec mogu reci, prijatelja – Ines, Abraham i Nara. Nara je iz Jermenije, ima 24 godine, a na Fejsbuku joj je ime sa velikim R. Ja ne verujem vecini stvari na Fejsbuku, pa tako ni da se njeno ime pise sa velikim R. Abraham je simpaticni Meksikanac koji je ziveo dve godine u Ugandi. Mrsav i ima veliki crni okvir naocara, koji mu lepo stoje. Odnedavno je u vezi sa deckom iz Brazila, u koga se izgleda, opasno zaljubio. Ines je iz Srbije. Mada kaze da joj se vise svidja Bugarska. Inace je sestra od strica moje koleginice Rajme. Rajma nas je spojila, te smo od pocetka znali gde cemo biti u Bombaju. Svo troje su preko studentske organizacije Aisec dosli u Bombaj na praksu. Zive zajedno u uzbudljivoj cetvrti pod imenom Colaba.

Espreso je bio dobar, kafe je bio ok. Imali su i wi-fi. U Indiji je internet rasprostranjen. Ima ga prakticno svuda. Ono cega nema su velike brzine. Pa ipak, ovde je bio pristojan wi-fi. Mozda sam malo dosadan sa internetom. Mislicete: “ Presao je pola planete, a jedino mu je bitna brzina interneta“. No, ovde niste u pravu. Ako nista, delimicno niste u pravu. Jer, u ovoj prici internet je bitan. Kako? Tako sto smo imali zakazan on-line intervju sa jednom nezavisnom novinarkom. Nju je zanimalo sve o Bombaju i nas boravak u njemu, pa smo to vece dogovorili da se kucamo putem whatsapp-a. U potpisu je stajalo „Mama“, a intervju uz njeno odobrenje prenosim u celosti:

Majka: Halo.

Igor: Dobro vece majko.

M: Dobar dan, dobro vece, zavisi kako gde. Sta radite, kako ste?

I: Dobro smo, sedimo sa drustvom i pijemo kafu. Vi?

M: Mi smo dobro. Cuvamo psa kojeg nam je uvalio tvoj brat. Klasika. Kako ste putovali? Kakav je grad?

I: Let je bio kratak. Sat i dvadeset minuta. Posle smo zamolili devojku sa informacija da nam da sifru za internet kako bismo pozvali Uber. Ovaj put koristimo moj kupon za besplatnu voznju cime stedimo 500 rupija 🙂 Uber nas je vozio skoro sat vremena, pa smo imali priliku da gledamo panoramu grada uz visoke zgrade na obali mora. Panorama podseca na Dubaji. Dobro, nije bas toliko bogat 🙂 Kad smo kod bogatstva, ovde ima i dosta skupih automobila. Dosta smo ih mimoisli na putu za Colabu. Tamo smo smesteni.

M: Sta ima tamo? Kakvi su domacini?

I: E pa super je ovde. Ispod prozora nam je Colaba market koji je ziv i danju i nocu. Trenutno je u toku veliki Hindu praznik Diwali, pa su trgovci iz drugih gradova takodje ovde. Prodaje se svasta. Tu smo nasli cak i kiselo mleko, koje u Indiji zovu Curd. Ima voca, povrca, kokosaka i jaja. Prodaju se i boje za Diwali, kojima lokalno stanovnistvo ukrasava svoje pragove. Domacini su super. Dali su nam krov nad glavom i savete gde i sta da vidimo. Vodili su nas na chicken burgere, koji su bili odlicni. Druzimo se, kad nisu na poslu.

M: Sta ste videli u Bombaju?

I: Viktorija stanicu, koja je gradjena za vreme britanske kolonizacije. I dalje funkcionise kao zeleznicka stanica, ali se izdvaja od ostalih po neverovatnoj arhitekturi. Zatim India gate, koji podseca na onu iz Delhija. Slavi odlazak Britanaca i indijsku samostalnost. Nalazi se na obali mora, a odatle krecu trajekti ka Elephanta caves. Tamo smo bili drugog dana. Putuje se brodom oko sat vremena. Ulazak na ostrvo je pet rupija. Taman smo se obradovali da je poseta nekom lokalitetu jeftina, kad nas je docekao ulaz u same pecine uz cenu id 250 rupija. Platili smo i kupili knjizicu, odnosno vodic za ovaj lokalitet od 150 rupija. Pre toga nam je prisao vodic i „povoljno“ ponudio svoje usluge za samo 900 rupija. Naravno da smo ga odbili. Imamo infotmacije u knjizici. Pecina ima 5, a prva je najveca i najbogatija statuama. Statue uglavnom govore o zivotu Sive. Ima dosta turista koji se fotkaju pored svakog kamena. Ima i stranaca. Ostale 4 pecine su manje impresivne. Na lokalitetu provodimo oko sat i po vremena pa se vracamo ka brodu. Uspt prolazimo mali buvljak, gde Milena jeftino kupuje neke kamencice. To bi bilo to od znamenitosti. Videli smo jos zdanja iz vremena Britanaca, koja su bila lepa, ali nisu imala neku istaknutu funkciju.

M: Sts je jos bilo zanimljivo?

I: Prvo vece Diwalija smo isli na veceru kod prijatelja nasih domacina Manisha nam je spremila veoma lepu gozbu – birjani, pani puru, pastu, kolace. Njen sprug i cerka su sedeli sa nama i razgovarali o svacemu. Zanimao ih je i nas put, pa smo pricali o tome. Sin nije bio na veceri posto radi u porodicnoj prodavnici igracaka. Povremeno, dok smo sedeli, svratile bi komsije da cestitaju Diwali. I mi smo cestitali njima. Nakon vecere smo otisli do setalista na obali mora gde je svaki Indijac bio naoruzan sirokim arsenalom pirotehnickih sredstava. Oni manje agresivni, pustali su lampione. Sve u svemu jedna opsta histerija. Nama dvoma se bliski susret sa vatrometom i petardama nije dopao. Nikad nismo voleli pirotehniku. Vise nam se dopao sladoled na koji nas je drustvo kasnije odvelo.

Osim toga, treceg dana smo otisli da se nadjemo sa Rohitom. Njegov kraj se zove Bandra i nalazi se na 45 minuta vozom od Colabe. Otisli smo sa namerom da ostanemo sat vremena, ali ostali smo celu noc. Uzeli smo riksu i provozali se njegovim krajem, gde veliki broj bolivudskih zvezda ima kuce. Ispred jedne su cak obozavaoci sa fotoaparatima i mobilnim telefonima cekali da se doticni glumac pojavi. Onda smo otisli u malu, neuglednu kafanu gde smo pojeli ljutkastu piletinu i popili po pivo. Onda je Rohit dosao na ideju da te veceri izadjemo. Oticicemo do njega da se spremi i da meni da pantalone, jer nas vodi u county klub gde bermude nisu dozvoljene.

Njegov stan je u dvospratnoj zgradi odmah pored visokog solitera. Iako nije bas ugledna zgrada, adresu deli sa otmenim komsilukom pa u sali kaze da su mu „mnoga vrata otvorena. Zivi sa cimerom koji trenutno nije kod kuce. Stan je veoma mali; mozda do 20 kvadrata. Veoma je oskudno opremljen – mala kuhinja u uglu, ogledalo, dva duseka. U jednom delu spusten plafon sa kliznim vratima za garderobu. Na zidu zakacena kesa kesa sa odelom. Na podu laptop, diskovi, dva zvucnika. Malo mi je bilo smesno kad sam video DVD „Seks i grad“. Rohit se istusirao i dao mi njegove farmerke. Krenuli smo u grad. Posto nismo mogli da nadjemo slobodnu riksu, setali smo do County cluba. Oko pola sata hoda, sto nam je prijalo. Prosli smo kroz par slamova, videli guzve na ulicama, posmatrali ulicne prodavce.

Ispred kluba smo se nasli sa nekoliko Rohitovih prijatelja portugalaca i Dejvom iz Indije. Dejv je clan kluba, pa pomocu njega mozemo da udjemo. Takvo je pravilo. Takodje mi placamo ulaz po 100 rupija. Za uzvrat dobijamo hranu i pice po neverovatno jeftinim cenama. Popili smo 4 velika i 4 mala piva, uzeli po obrok za svega 900 rupija. Usput smo razvezli pricu sa Portugalcima o razlicitim temama. Jedan portugalski mladji par sedeo je sa nama za stolom uz dvoje dece. Tromesecna beba je spavala kod tate u krpenoj nosiljci. Devojcica od 2 i po godine trcala je sa drugom decom oko stolova.

Negde posle ponoci, nas troje i trojica portugalaca otisli smo dalje. Bio je to neki klub gde su svi oni voleli da izlaze. Klub se zove Stock exchange i nama se svideo. Ideja kluba je da nudi pica po cenama koje zavise od ponude i traznje. Klasicna berza na kojoj cene pica koje se vise piju idu gore i obratno. Cene sve vreme mozete videti iznad sanka.

Negde posle 2, muzika je stala. Skupili smo se da isolaniramo gde cemo dalje, a u nekom trenutku se troje novih ljudi stvorilo u nasem drustvu – dve devojke i muskarac, svi nasih godina. Vode nas u novi klub. Milena i dve devojke ulaze u jednu riksu, Portugalci u drugu i nas trojica u trecu riksu. Na kraju smo izgubili Portugalce. Nas sestoro odlazi u neki klub gde se pusta indijski turbo folk. Barem nam je tako zvucalo 🙂 Klub je bio pun, svetle neka neonska svetla. Nismo bili previse odusevljeni. Nije ni Rohit. Ostali smo jos malo, dovoljno da ne uvredimo trojku koja nas je dovela. Uzeli smo riksu i otisli kod Rohita da spavamo i sacekamo voz koji ne ide do jutra. Tad smo skapirali „Sex i grad“ DVD. Rohitov cimer je transseksualac. To nam je bilo simpaticno. Rohit nam je ustupio svoj dusek; on ce spavati sa cimer(k)om. Ujutru smo ustali oko 8 i otisli za Colabu. Istog jutra smo pukom srecom uspeli da kupimo karte za sledece putovanje. Kazem srecom, jer je vrlo tesko doci do istih.

M: Typing… Typing… Typing…

I: Imate li jos koje pitanje za sina?

M: Gde sledece idete?

I: To je bar lako – u Gou na more 🙂

Posveceno svim majkama i voip aplikacijama.